TAKVI SU LIVCI „ARSENIJA SPASIĆA“
Na sredini duže strane nove hale – ogromna peć iz koje teče užarena masa i puni veliki lonac. Ta posuda je zakačena snažnom kukom vezanom užetom što visi sa krova.
Gore, ispod krova šeta mehanizam i zajedno sa užetom i loncem krstari po hali: levo, desno, napred, nazad…
Odmah do nove – stara hala.
U obema – isto: ljudi nagnuti nad nekim predmetima. Rade. Neobično su obučeni. Kožne su im duboke čizme, kecelje, rukavice. Na očima – naočare.
To je livnica fabrike mašina „Arsenije Spasić“ u Zaječaru.
A ljudi – to su livci.
To su livci „Arsenija Spasića“ o kojima se pričaju priče. Svakojake… Uglavnom pohvalne.
Ima ih svih kategorija: od učenika u privredi do visokokvalifikovanih radnika. Ukupno – blizu stotinu.
Svi su oni livci.
Ako započnete razgovor sa njima, pričaće vam kako im je sada livnica moderna. Umesto njih sada teške predmete po hali nosi kran. Pričaće vam kako imaju novu peć za livenje, kako liju delove ne samo za svoje preduzeće…
Morali smo da im odmah kažemo da nećemo o postrojenjima da pišemo. Došli smo da nam potvrde priče što se čuju o njihovim međusobnim odnosima.
VATROMET VARNICA
Njihov posao nije lak. Naporan je i opasan. Svakog časa, za vreme livenja, može da dođe do nesreće. Tu i najmanja greška može da bude kobna.
Upravo dok smo posmatrali peć za livenje i razgovarali sa jednim od radnika-livaca, dogodio se „kiks“. Srećom nije imao posledica.
Kroz otvor sa dna peći tekla je usijana masa i punila lonac. Skoro je bio pun. Grupovođa je upozorio:
– Zatvaraj!
Jedan od radnika dohvato je dugačku šipku, stavio na njen vrh komad gline i uperio je prema otvoru.
– Jao, otkači se! – uzviknuo je.
Tada se u stvari desilo ono što niko nije očekivao. Umesto da blato od gline („štopl“ ga zovu) ostane na otvoru i da zaustavi isticanje istopljenog železa, ono je skliznulo sa šipke, skotrljalo se niz kanal i palo u lonac.
Otvor je ostao nezatvoren.
Usijana masa je prepunila lonac i počela da ga preliva.
Nastao je vatromet varnica.
Komadi užarene mase leteli su po celoj hali i udarali radnike. Niko nije mogao da priđe blizu peći, ali niko nije pokušao da beži. Čekali su. Neko je isključio kompresor. Vatra je počela da jenjava. Užarena masa je oslabila. Tek tada je moglo da se priđe otvoru i da se zatvori.
Posle nekoliko minuta posao je nastavljen. Kao da se ništa nije dogodilo. Radnik u jednom kraju hale, koji je pre toga pevušio, nastavio je nerazgovetnu pesmu…
– I tako nešto se dešava? – upitasmo.
– More, šta je to – sitnica – reče jedan livac. – Dešavalo se i opasnije. To nije bilo odavno – prošle godine. Lonac je tada zbog kiše bio vlažan. Nismo se setili da ga osušimo. Kada je istopljen gus dodirnuo vlažan lonac, nastala je strašna eksplozija. Nijedan prozor na hali nije ostao čitav. Srećom, ni jedan radnik nije povređen.
I KAD RADE – RADE…
Nego da nastavimo priče što kruže o livcima „Arsenija Spasića“. Priča se: ne trpe neradnike. Ako osete da se neko od njih ne zalaže na poslu, taj ne ostaje dugo sa njima. Po neki novoprimljeni radnik, kad vidi da ne može da izdrži tempo njihovog rada, sam odlazi. Lepo se oprosti i izvini im se, spakuje i – „doviđenja, drugovi“.
Tako livci rade. Tako su naučili i ne mogu drugačije.
Po tome se razlikuju od ostalih radnika u preduzeću. Razlikuju se još po nečemu: njihove koverte sa mesečnim primanjima su znatno teže.
Takvi su livci na poslu. A kada zvečka označi da je radno vreme završeno – oni su sasvim drugi. Počinju šale, vicevi i opet – drugarstvo.
Za njih važi: kad rade – rade, kad se šale – šale se.
I POMOĆ SIROMAŠNOM DRUGU
O njihovim humanim postupcima i međusobnom drugarstvu priča se i van preduzeća, po celom gradu. Kada se neko od njih nađe u nekoj nevolji, svi mu priteknu u pomoć.
Evo primera.
Zajedno sa njima radi Najdan Vučković. On je nekvalifikovan, pa su mu i lična primanja manja od ostalih. Porodični rashodi su mu veliki. Ima ženu i više dece. Siromašan je, ali dobar radnik.
Livci su odlučili da mu pomognu. Svaki je dao koliko je mogao i sakupili su – šest hiljada dinara. Dali su mu ih.
To i nije bogzna kakva pomoć, ali je vredna pažnje.
Ili – drugi primer.
U livnici ima dvadesetak učenika u privredi. Svi oni u istim razredima imaju iste nagrade.
– To nije pravilno – rekli su livci. – Neko se više zalaže i više doprinosi. Takvima treba dati i veću nagradu.
Ništa, to će oni sami da isprave.
Kada im je blagajnik isplatio mesečnu zaradu, svaki je uložio po 500 dinara. Tako su odlučili. Sakupilo se petnaest hiljada dinara. Potom su zaseli…
– Učenik taj i taj… Vredan je, dobro radi, trudi se… 1.600 dinara.
– Taj i taj… Ne dolazi redovno na posao, ne izvršava zadatke… Njemu nema ništa…
I tako do poslednjeg.
Ranije su livci imali kasu uzajamne pomoći. Sami su je osnovali. Iz nje su davali pomoć članovima kojima je bilo potrebno.
JEDAN LIVAC VIŠE NE KASNI
Retko kada pred disciplinskom komisijom preduzeća odgovara neko od livaca. Onome koji se ogreši o radnu disciplinu sami odmere kaznu.
Jedan je, tako, često kasnio na posao. Kritikovali su ga zbog toga. Nije vredelo. I dalje je dolazio poslednji. Pitali su ga za razlog.
– Uspavam se – priznao je on. – Znate da sam samac. Nema ko da me probudi. Sat nemam…
– Pa što ne ćutiš – rekli su mu. – I to ćemo da rešimo.
I odlučili: da se tom radniku kupi sat budilnik. Neka posle zakasni. Nameru je trebalo da realizuju nekoliko dana kasnije, kada prime mesečnu zaradu. I dok su to očekivali, „grešnik“ je počeo da dolazi na vreme. Molio ih je da odustanu od kupovine, jer ima ko da ga budi.
Livci su se setili: drug im se u međuvremenu oženio, pa ga žena budi.
Više ne kasni.
O njihovoj slozi i iskrenosti može takođe dosta da se piše. Ne vole nepoštenje i laž. U njihovom preduzeću o njima se priča i ovo.
Na konferenciji sindikalne podružnice jedan livac se javio za reč. Diskutovao je i iznosio netačne podatke… Cilj mu je bio da time pred kolektivom opravda neke propuste u livnici.
Priča se da posle toga nije prošao najbolje. Dobio je zasluženu kaznu. Naravno – od livaca…
Jer, rekosmo već, takvi su livci „Arsenija Spasića“. ✭
Božur Vukašinović
TIMOK ✭ Zaječar, 1964.