TRI RAZDOBLJA NEGOTINSKOG VINOGORJA

Na osnovu narodnog predanja i arhivskog materijala u istorijatu krajinskog vinogorja se utvrđuju tri razdoblja: do pojave filoksere, do drugog svetskog rata i do ove godine.

Pedesetih godina prošlog veka u Francuskoj se pojavila bolest „pepelnica“ na vinovoj lozi. U potrazi za sredstvima i sortama otpornim prema toj bolesti Francuzi uvoze insekat filokseru čije je razorno delovanje na korenu zapaženo 1864. godine. Za dve decenije filoksera je u Francuskoj uništila sve vinograde osim onih na živom pesku. U našoj zemlji filoksera se prvo pojavljuje (1882.) u okolini Smedereva. Četiri godine kasnije filoksera hara i krajinskim vinogorjem.

Pre pojave filoksere vinogradi su u Krajini podizani ubadanjem ožiljenih ili neožiljenih vioka domaće loze gvozdenim sadiljkama ili drvenim giljagama na nerigolovanom zemljištu. Nije se poklanjala naročita pažnja da redovi budu pravi jer se obrada obavljala isključivo ručno. Rezidba se izvodila kosirom. Prilikom rezidbe ostavljani su čepovi i rodni kondiri pa je ovaj način rezidbe u vinogradarskoj literaturi poznat kao „krajinski“.

Za proizvodnju i negu vina podizane su pivnice. O njima dr A. Ivanović kaže:

„Pivnice, ili sela bez odžaka, jesu odaje u kojima žitelji okružja ovog vino svoje drže. Negotinskih pivnica ima na dva mesta, na istočnoj strani Badnjevo i na zapadnoj Bratujevac i bogate su lepom vodom koja se samo za ispiranje sudova upotrebljava. Ova su dva mesta gdi Negotinci brige zaboravljaju i oba su lepim uslovima obsenjena“. Dr Ivanović se čudi što su krajinske pivnice nad zemljom i preporučuje ukopane podrume kao bolje za čuvanje vina „kako bi se leti od žege a zimi od mraza čuvati moglo plemenito njihovo vince kome u Srbiji ravna nije“.

Bilo kako bilo, nestankom francuskih, italijanskih, nemačkih, austrijskih i mađarskih vinograda interes evropskih kupaca se znatno uvećao za krajinskim vinima koja su na Međunarodnoj izložbi u Bordou 1882. i svetskoj izložbi u Anveru 1885. godine dobila prve nagrade. Već sledeće godine norveškim okeanskim brodom „Unita“ iz pristaništa u Radujevcu otpremljeno je za Francusku 600 tona crnog krajinskog vina „baluca“. Kasnije su se kao kupci pojavili Nemci, Austrijanci, Mađari, Rusi, Rumuni, a u Negotinu je sve do 1911. godine bilo sedište austrougarskog konzula zbog trgovine vinom.

„DOLAZAK“ PLAMENJAČE

Godine su prolazile i krajinsko vinogorje je stasalo. Međutim, plamenjača i filoksera su stigle i na to područje. Sve je to ubrzalo sušenje već proređenih vinograda. Uzbuđenje među proizvođačima je bilo na vrhuncu. Evo šta je o tome rekao godine 1895. Stevan Fricman na zboru Krajinske vinogradarske zadruge:

„Nama je svima dobro znano da je nastupila nesnosna kriza i jaka oskudica u ovome okrugu, kakve ni u jednome kraju naše drage otadžbine nema. Nema, velim s toga, jer smo mi lišeni jednog produkta, jednog proizvoda koji je ne samo nama davao soka za egzistenciju i život, već što više i primetno ulazio u organizam naše države kao jedna od najjačih i najsnažnijih arterija prihoda i dohotka njenih. Taj produkt koga je ovaj okrug lišen, a koji nam je pružio mogućnosti da svoje potrebe podmirujemo, to je vino. Ono je, velim, presušilo u ovom kraju: ono je pokošeno i poništeno od poznate nesretne bube filoksere. Nakratko, naši vinogradi koji su davali života nama i državi, oni su danas opustili i sasvim satrveni tako da im se ni mesta ne zna gde su nekad zasejani bili“.

Sušenje krajinskih vinograda imalo je za posledicu rušenje starih pivnica i napuštanje domova, odnosno iseljenje u bogatu Vlašku. No, Krajina ne može bez grožđa i vina kao što nema vina bez Krajine. Da bi se pomoglo vinogradarima ondašnje Ministarstvo poljoprivrede je godine 1881. donelo odluku da se u Negotinu otvori Vinodeljsko-voćarska škola. Sa manastirom Bukovo je sklopljen ugovor da se škola otvori u manastirskim prostorijama i da se na njegovom imanju podigne nova zgrada sa novim vinogradarsko-voćarskim objektima. Tako je 1887. godine manastir Bukovo otvorio „Školu za vinodelje i voćare“ sa veoma skromnom teorijskom nastavom ali zato bogatim praktičnim obučavanjem slušalaca u kalemljenju loze na američke podloge i fransucke hibride, podizanju i nezi novih vinograda i voćnjaka. Ministarstvo narodne privrede Srbije preuzelo je ovu školu i 28. aprila 1891. godine postavljen je temelj za novu zgradu Vinodeljsko-voćarske škole koja i danas radi kao Poljoprivredna škola „Rajko Bosnić“.

GAJENJE NOVIH SORTI

Osamdesete godine prošloga veka bile su godine ispitivanja i iznalaženja najboljih načina za podizanje novih objekata. Toga radi, škola sklapa ugovor sa opštinom u Radujevcu o podizanju oglednog vinograda na živom pesku površine tri hektara. Težnja škole i rasadnika prvih godina bila je da se od američkih loza nađe zamena našoj domaćoj lozi pa su radi ispitivanja uvoženi i gajeni mnogi rodni hibridi koje je zbog njihove otpornosti prema filokseri i plamenjači narod rado prihvatio i do danas održao. Međutim, zbog drugih nepodobnosti za ishranu hibridi su morali biti odbačeni pa je Zakonom od 1895. godine bilo predviđeno njihovo krčenje i sađenje nove loze otporne prema filokseri. Godine 1902. Đorđe Ž. Stojanović donosi iz Francuske lozne kalemove proizvedene kalemljenjem na zrelo. Sledeće godine i rasadnik u Bukovu organizovao je proizvodnju loznih kalemova na isti način. To je bila novina. Zato, radi upoznavanja sa novom proizvodnjim, u Bukovo dolazi direktor Poljoprivredne škole iz Vidina sa svojim maturantima. Na njegovu molbu, godine 1904. u Vidin odlaze krajinski kalemari i tamo proizvode lozne zasade. Da bi se škola posvetila isključivo nastavi a rasadnik proizvodnji sadnog materijala za unapređenje vinogradarstva i vinarstva od 1924. godine u Bukovu je počela da radi i Enološka stanica. Njena teritorijalna nadležnost obuhvatala je sadašnju SR Makedoniju, SR Crnu Goru, SR Srbiju i istočni deo SR Bosne i Hercegovine.

RAZVOJ IZMEĐU DVA SVETSKA RATA

U godinama između dva rata novi vinogradi su ponovo ugledali svetlost krajinskog sunca. Ali trgovina vinom je bila i ostala u rukama naših i inostranih trgovaca. Tako je akumulacija odlazila i ostajala kod trgovaca koji se nisu mnogo brinuli o daljem unapređenju krajinskog vinogorja. Umesto toga oni su usavršavali tehnologiju proizvodnje vina, pa i upotrebom šećera. I dok su trgovci za sebe podizali ugledne sortimentske vinograde poljoprivrednici su bili prepušteni sami sebi. Ostavši bez akumilacije oni su sve više podizali nove vinograde sadnjom direktno rodnih hibrida (crno i belo otelo, žakec, hibrid frank, herbemont). Sve zbog skromnih zahteva u obradi i zaštiti od bolesti i štetočina. Takvo stanje je bilo i u prvim godinama po završetku drugog svetskog rata. Jer, u periodu obnove industrijskih i drugih objekata opustošeno i ratom razorenih malo se radilo na unapređenju desetkovanog vinogradarstva. Interesovanje za podizanjem novih vinograda u Krajini se javlja počev od 1951. godine. U stručnom pogledu je napravljen „veliki skok“. Jer su novi vinogradi podizani sa rastojanjem većim od jednog metra. Nešto kasnije, nikle su i prve plantaže vinograda. Došli su i novi podrumski kapaciteti. U Krajini je formulisana i prihvaćena nova politika: otkup grožđa umesto vina! Bila je to revolucionarna novina, koja je stvorila mogućnost proizvodnje krajinskog vina bez primesa hibrida kao i za njegovo probijanje na jugoslovensko i svetsko tržište. Tako se sa prometa industrijskog vina (brenvajn i esenvajn) prešlo na promet krajinskog vina koje je dobilo znantna priznanja na sajmovima u Ljubljani i Novom Sadu.

NOVA POLITIKA U RAZVOJU VINOGRADARSTVA

Na bazi dosadašnjih iskustava kod nas i u inostranstvu za krajinsko vinogorje su neophodni plantažni vinogradi. Njih treba podizati na zemljištu poljoprivrednih organizacija i to sukcesivno, a diferenciranim cenama otkupa grožđa, u savisnosti od sorte, lako se može popraviti asortiment i u vinogradima individualnih proizvođača. Uporedo sa podizanjem novih zasada neophodna je i sanacija starih vinograda.

Tržišni uslovi se sve više zaoštravaju. Koristi od vinograda će imati samo oni proizvođači koji ostvare nižu poizvodnu cenu. Ona je u većim prinosima i kvalitetnijim proizvodima. Zato, mehanizacija obrade i nega vinograda treba da bude zadatak i individualnih proizvođača.

Na kraju, u interesu vinogorja i loze koja život znači, akumulacija koja se stvara iz vinogradarstva treba da bude, srazmerno, vraćena vinogradarstvu. Sada, još uvek, nije taj slučaj. Zbog toga krajinski vinogradari sve više prelaze na lakši način ostvarivanja akumulacije. Umesto grožđa, sirovina za proizvodnju vina postaje šećer i voda. Istini za volju, to još uvek nije opšta pojava. ✭