O izgradnji Fabrike ravnog stakla, njenom trogodišnjem neuspešnom radu, a potom i zatvaranju, donosimo poseban zapis, jer su mnogi događaji u vezi nje ubrzali sprovođenje novog proizvodnog programa, proizvodnju olovnog kristalnog stakla – kristala.

Recimo za sada samo to da je u istom krugu 1968. godine bila izgrađena Fabrika ravnog stakla, poseban kolektiv od 400 radnika u sastavu Radne organizacije „Nemetali – Zaječar“ sa istim statusom kao i Fabrika šupljeg stakla i ova fabrika nije imala dugu istoriju. Posle tri godine rada sa gubicima, velika peć je ugašena 15. januara 1972. godine iz tehno-ekonomskih razloga.

Milosav Todorović donosi 1970. godine prve uzorke presovanog olovnog kristala proizvedenog u Zapadnoj Nemačkoj. Tada i nastaje ideja o proizvodnji kristala u Zaječaru. Ako je hrabrost vrlina, onda čast pripada hrabrima. Pored znanja, stručnoj ekipi trebalo je mnogo hrabrosti kada je kolektivu predložila takvu novu ideju.

Juna 1970. godine, zajedno sa Industrijskim biroom iz Ljubljane, otpočela je izrada novog investicionog programa za podizanje dve lončane peći od po četiri lonca, za duvani olovni kristal i dve kadne peći od pet tona za proizvodnju presovanog olovnog kristala. Lokacija za ovu proizvodnju bila je određena na sadašnjem mestu butanske stanice.

U 1970. godini dolazi do lansiranja novog asortimana proizvoda. Komercijalni direktor kombinata „Nemetali“ Milosav Todorović, zajedno sa uzorcima olovnog kristala koje je doneo posle obilaska tržišta Zapadne Nemacke, doneo je i uzorke čaša iz serije kompleta za dvoje koje su nazvane „Ti i ja“. One su predstavljale novost i osveženje na jugoslovenskom tržištu, što se najbolje potvrdilo kada su kao novi asortiman lansirane iz Zaječara.

U 1970. godini u fabriku dolaze novi kvalifikovani stručni radnici, među kojima električar Danilo Radovanović, graveri Petar Stanković i Dobrivoje Tasić i tehničarka Slobodanka Stan ković, tako da je kvalifikaciona struktura kolektiva sve bolja. Staklarska ekipa pojačana je KV staklarima Milanom Mrkaljem, Radomirom Colanićem i Milašinom Đorđevićem. I stručni tim biva znatno pojačan dolaskom diplomiranog inženjera tehnologije Miroslava Sretenovića, koji je dotad, kao mladi tehnolog, radio u paraćinskoj fabrici stakla čiji je stipendista bio. Njegovim dolaskom visokostručni kadar fabrike dobija znatno pojačanje.

Na zastareloj peći i primitivnoj opremi nije se moglo dalje u uslovima kada je bio već stečen ugled na tržištu. Sa Industrijskim biroom iz Ljubijane zaključen je ugovor o izradi tehničko-tehnološke dokumentacije za prvu etapu rekonstrukcije i proširenja fabrike. Ovim programom predviđena je rekonstrukcija šestolončane u osmolončanu peć, zatim kupovina kombinovane odgrevne i dekorativne peći, kupovina automata za sečenje i brušenje, linije za pranje i sušenje, kao i kupovina mešaone za pripremu mešavine.

U narednoj 1971. godini nastavljena je dalja stabilizacija privređivanja, tako da je vrednost proizvodnje u odnosu na 1970. godinu bila udvostručena. U fondove je tada izdvojeno preko tri miliona dinara, od čega je za pokriće gubitaka Fabrike ravnog stakla dato preko dva miliona dinara.

Prva etapa rekonstrukcije i proširenja proizvodnje obavljena je u 1971. godini. Umesto šestolončane peći podignuta je nova osmolončana, kupljena je i montirana kombinovana peć za odgrevanje i pečenje dekora marke „Cobel-comex“ na elektro pogon, koja je zamenila stare statične „furune“ za odgrevanje stakla. Iz pogona je izbačena i stara dekorativna peć, napravljena u fabrici, na kojoj se traka pokretala ručicama i sajlama.

Pored glavnog železničkog koloseka pruge Zaječar–Negotin, izgrađen je aneks uz proizvodnu halu u kome je smeštena nova kombinovana elektro peć za odgrevanje oblikovanog stakla (u prvoj smeni) i pečenje dekora na dekorisanim proizvodima (u drugoj smeni). U novosagrađenom aneksu proširena je i brusionica.

Tada je kupljen i prvi strug za mašinsku obradu metala, te je njime, i dolaskom visokokvalifikovanog metalostrugara lije Radovića, po prvi put u fabrici otpočela izrada kalupa u sopstvenoj režji, koji su se dotad kupovali u paraćinskoj fabrici stakla. Skoro preko noći stvorena je mogućnost da se izrađuju novi alati, a sa njima i novi proizvodi.

Dekoracija stakla je bila vrlo razvijena pa se radi još većeg stepena oplemenjivanja staklenih površina u kombinaciji sa dekorom, montiraju prvi cajgovi – mašine za graviranje stakla. Dolaskom visokokvalifikovanog gravera Petra Stankovića, takođe iz paraćinske staklare, u Zaječaru se otvara proces zasnivanja staklograverskog zanata, koji će, pokazaće se to docnije, biti dragocen u proizvodnji, odnosno doradi kristala. U Fabriku dolaze i novi VKV majstori staklari među kojima Stanojlo Matić i Lazar Petrović.

Kolektiv je svestan velikog napretka. Veruje listom svom rukovodstvu i odaje mu priznanje. Na 12. sednici Radničkog saveta, održanoj u aprilu 1971. godine, za izuzetne rezultate postignute u stabilizaciji Fabrike šupljeg stakla, novčanom nagradom u iznosu od 10.000 dinara nagrađen je diplomirani ekonomista Milosav Todorović, komercijalni direktor „Nemetala“.

Da bi smo dalje pratili hroniku kolektiva Fabrike šupljeg stakla, neizostavno je da se vratimo nešto unazad i upoznamo se sa hronologijom izgradnje Fabrike ravnog stakla, njenim neuspešnim trogodišnjim radom, a zatim i gašenjem, odnosno zatvaranjem. Događaji oko Fabrike ravnog stakla i njenog zatvaranja, ubrzali su realizaciju programa olovnog kristala u Fabrici šupljeg stakla.

RAVNO STAKLNO PO DRUGI PUT U ZAJEČARU (1965-1972.)

Hronologija izgradnje Fabrike ravnog stakla, u grubome, tekla je ovako:

Na osnovu odluke o preuzimanju fabrike od dotadašnjeg investitora, Solana – Kreka, Tuzla, „Nemetali“ su potpisali ugovor u II kvartalu 1965. godine. U maju iste, usvojena je koncepcija rasporeda objekata na određenoj lokaciji fabrike, dogovorom jugoslovenskih i poljskih projektanata kao i investitora „Nemetala – Zaječar“. Već sledećeg meseca pristupljeno je radovima za organizaciju gradilišta, otkup zemljišta, izgradnja montažnog magacina za prijem opreme od strane isporučioca iz Poljske i, posredno, sa skladišta bivšeg investitora Solana – Kreka, Tuzla. U junu je raspisana licitacija za gradnju glavnih objekata fabrike, koja je održana u drugoj polovini avgusta kada je već počela da pristiže prva oprema iz Poljske i Tuzle, mada skladište za uskladištenje iste nije bilo završeno.

Na licitaciji za izgradnju hale za peći i pripremu sirovina radovi su ustupljeni „Timogradnji“ iz Zaječara. Kopanje temelja za objekte fabrike počelo je osmog septembra 1965. godine. Tada je bilo predviđeno da će građevinski radovi biti okončani do 31. jula 1966. pa je završetak fabrike bio planiran negde za kraj 1967. godine, podrazumevajući i izgradnju i montažu pratećih objekata. „Timogradnja“ je u početku dobro startovala, mada su radovi usporavani zbog nedostatka kompletnih projekata od strane „Projekta“ iz Tuzle. Polovinom oktobra stiglo je oko 30 odsto opreme iz Poljske, pa je bilo zauzeto oko dve trećine novoizgrađenog magacina.

Na prelazu jedne godine u drugu, datiraju i prvi kontakti sa firmom „Korting“ radi sklapanja ugovora za kupovinu opreme za loženje kadne peći. Do ugovora tada nije došlo zbog teškoća oko obezbeđenja deviza, što je predstavljalo osnovnu kočnicu i tokom dobrog dela 1967. godine.

I pored radova u zimskim mesecima, „Timogradnja“ dvokratno produžuje rokove podizanja hale, pa je i montaža opreme kasnila. Počela je u nepokrivenoj hali peći krajem septembra 1966. godine. I pored otežanih zimskih uslova, radovi na objektu kadne peći napredovali su veoma dobro, tako da je krajem 1966. godine, montaža metalnog dela donjeg stroja kadne peći, kao i ozida bila uglavnom završena, pa su počeli prvi radovi na gornjem stroju. Radovi na vatrostalnom delu kadne peći bili su dobrim delom završeni krajem maja 1967. a sredinom iste godine počela je priprema šamotne mase. Polovina vatrostalnih elemenata završena je krajem septembra.

Montaža metalne opreme odvijala se veoma sporo. Bilo je više termina završetka radova, ali se izvođač i njih nije držao, pa je montaža bila završena tek krajem 1967. godine. Može se smatrati da je izgradnja Fabrike ravnog stakla završena 20. novembra 1968. godine kada su obavljene pripreme za tempovanje peći. Tempovanje je počelo 29. novembra 1968. godine, paljenjem propan-butanskih plamenika i sušenjem kanala, a 22. decembra uglavnom je okončano i kadna peć je napunjena staklenim kršom. Početkom 1969. godine proizvedena je i prva staklena tabla.

Odmah na početku rada Fabrike ravnog stakla nastale su teškoće u proizvodnji. Nedovoljno obučen kadar, bez radnih navika, neuhodanost kapaciteta, visoki troškovi i niska proizvodnja uslovili su još na startu negativne rezultate.

Tada se traži pomoć od stručnjaka iz Pančeva, koji uz napore čitavog kolektiva zaječarske Fabrike ravnog stakla, ubrzo stabilizuju proizvodnju. Međutim, tada se sve više postavljalo pitanje rentabilnosti takve proizvodnje.

Sve izvedene računice pokazivale su da Fabrika ravnog stakla nece moći da posluje sa dobitkom. Prodajne cene, izmedu ostalog, bile su limitirane i pod kontrolom, a na izvozu se gubilo. Činjeni su pokušaji na finalizaciji, odnosno doradi ravnog stakla, ali bez uspeha (proizvodnja šoferšajbni i kaljenog stakla).

Fabrika radi sa gubicima i u toku 1970. i 1971. godine. Već se tada razmišljalo o preorijentaciji proizvodnje.

TRAŽENJE REŠENJA

U traženju rešenja za eliminisanje tog „žarišta“, kako je nazivana čitava problematika Fabrike ravnog stakla, aktivno su učestvovali tadašnji generalni direktor „Nemetala“ diplomirani ekonomista Miodrag Davidović i komercijalni direktor Milosav Todorović. Urađen je prvi investicioni program o preorijentacij Fabrike ravnog stakla na proizvodnju ambalažnog stakla.

Ovim programom, čiji su autori bili diplomirani ekonomista Milosav Todorović, diplomirani ekonomista Radomir Paunović, inače direktor Fabrike ravnog stakla, i diplomirani inženjer Mirjana Đordević, planirano je zasnivanje proizvodnje ambalažnog stakla na peći kapaciteta 150 tona, na tri „l.S.“ automatske linije, na mašinama sa po šest pozicija. Računom rentabiliteta predviđena je akumulacija koja je bila dovoljna za otplatu kredita po osnovu svih zaduženja Fabrike ravnog stakla i novog kredita za zasnivanje proizvodnje ambalažnog stakla.

Investicioni program predat je Komercijalno-investicionoj banci Bor, sredinom 1970. godine. Banka je usvojila investicioni program preorijentacije Fabrike ravnog stakla na proizvodnju ambalažnog stakla. Ova odluka Izvršnog odbora KIB Bor bila je zeleno svetlo za izbor najpovoljnijeg dobavljača. Nastao je period užurbanog ugovaranja opreme. Angažovan je Industrijski biro Ljubljana koji je imao za zadatak da izradi tehničko-tehnološka rešenja preorijentacije proizvodnje.

PROGRAM „BORMIOLI“

Fabrika je stupila u kontakt sa najpoznatijim proizvođačem ambalažnog stakla u Evropi, italijanskom firmom „Bormioli“, koja je sugerisala da se pored tri linije sa „l.S.“ mašinama postave i još dve dodatne linije za presovanje proizvoda za potrebe domaćinstva i ugostiteljstva.

Posle detaljnih analiza i dogovora, ovaj predlog je prihvaćen maja 1971. godine potpisan je ugovor sa firmom „Bormioli“ o kupovini know-how u proizvodnji ambalažnog presovanog stakla.

Ugovor su potpisali za „Nemetale“ generalni direktor Miodrag Davidović i komercijalni direktor Milosav Todorović, a u ime firme „Bormioli“ njen predsednik Roko Bormioli. Sklapanju ovog ugovora prisustvovali su stručnjaci Industrijskog biroa iz Ljubljane, diplomirani inženjer Edo Birsa i diplomirani ekonomista Rudi Simončić.

Posle potpisivanja ugovora urađena je dopuna prvog investicionog programa – investicioni program ll, koji je obuhvatio ukupno pet linija, umesto tri, po tehnologiji firme „Bormioli“. Na izradi Investicionog programa radili su Milosav Todorović, diplomirani inženjer Milutin Dumić i Radomir Paunović. Modifikovani Investicioni program predat je KIB Bor koja se u međuvremenu integrisala sa Jugoslovenskom izvoznom i kreditnom bankom Beograd.

Novi Investicioni program bio je predmet posebne recenzije od strane eksperata koje je angažovala Jugoslovenska izvozna i kreditna banka Beograd. Za recenzente su uzeti dr Milutin Jovanović i diplomirani inženjer Mihajlo Nedeljković, bivši tehnički direktor Srpske fabrike stakla u Paraćinu. Na zajedničkom sastanku koji je održan u prostorijama Jugoslovenske izvozne i kreditne banke Beograd, u prisustvu recenzenata, Investicioni programn II nije povoljno ocenjen. Sa strane „Nemetala“ sastanku su prisustvovali Miodrag Davidović, generalni direktor, Milutin Dumić i Milosav Todorović, komercijalni direktor.

Recenzenti su prihvatili opravdanost zasnivanja proizvodnje presovanog stakla, ali ne i proizvodnje ambalažnog. Tumačili su da određena tržišna kretanja ne idu u prilog ovakvom programu. Sa zaječarske strane je data primedba da se ne radi o zasnivanju proizvodnje krupne ambalaže, već je u pitanju proizvodnja Sitne ambalaže za potrebe medicinske i kozmetičke industrije. Međutim, recenzenti su ostali pri svom mišljenju iako su znali da u Jugoslaviji nema ni jednog proizvođača kvalitetne proizvodnje sitne ambalaže.

Posle ovog sastanka bilo je potrebno da se uradi novi investicioni program koji bi obuhvatio samo proizvodnju presovanog stakla. Po odluci organa upravljanja kod firme „Bormioli” odlaze Milosav Todorović i Milutin Dumić radi dogovora oko novonastale situacije. Dogovoreno je da se podigne, u aneksu pored velike hale Fabrike ravnog stakla, peć za proizvodnju presovanog stakla. Po povratku urađen je treći investicioni program koji je obuhvatio proizvodnju samo presovanog stakla. Na izradi ovog programa radili su Milosav Todorović i Milutin Dumić.

Program je urađen za relativno kratko vreme i predat Jugoslovenskoj izvoznoj i kreditnoj banci Beograd. Recenziju je izvršio dr Petar Bjelica, viši naučni istraživač u Institutu za ekonomiku industrije iz Beograda.

Po obavljenoj recenziji, u Zaječaru je 14. aprila 1972. godine održano savetovanje predstavnika banke, stručnih institucija, opštine i „Nemetala“, na kome je data ocena o izgradnji fabrike presovanog stakla. Savetovanjem je rukovodio dr Stevan Blagojević, zamenik generalnog direktora Jugoslovenske izvozne i kreditne banke Beograd, a učestvovali su sekretar Opštinskog komiteta Saveza komunista Miroslav Mladenović, zamenik predsednika Skupštine opštine Miroslav Milovanović, stručni savetnik u JIK banci Dušan Radovanović, generalni direktor Komercijalno-investicione banke Bor Adolf Maček, direktor filijale KIB Zaječar Živorad Spasojević, viši naučni istraživač u Institutu za ekonomiku industrije iz Beograda dr Petar Bjelica, savetnik u Privrednoj komori Srbije Miloš Mitrović, direktor spoljne trgovine Andrija Vujanović, šef uvoza preduzeća „Rudnap“ Beograd Ratomir Janjić, predsednik Osnovne privredne komore Zaječar Jovan Žikić i direktor spoljne trgovine „Kristal-importa“ Beograd Miša Pecnik. Ispred kombinata „Nemetali“ na savetovanju su učestvovali: Kosta Markovićc, vršilac dužnosti generalnog direktora, Milosav Todorović, komercijalni direktor i Milutin Dumić, vršilac dužnosti direktora fabrike stakla u izgradnji. Na savetovanju je data visoka ocena predloženom programu proizvodnje.

Na kraju sastanka za „Radio-Zaječar“ i list „RIN“ date su izjave učesnika:

Dr Stevan Blagojević: „Po tehničko-tehnološkim karakteristikamaa, fabrika presovanog stakla u Zaječaru biće jedina takve vrste u ovom delu Evrope. Našem tržištu davaće visokokvalitetne proizvode koje smo do sada uvozili, pa je zbog toga vrlo atraktivna, jer će društvenoj zajednici uštedeti znatna devizna sredstva. Vrlo su realne i mogućnosti za izvoz presovanog stakla iz Zaječara. Mogu, takođe, da kažem da je naša banka u razmatranju programa izgradnje ove fabrike uvela jednu novinu koju će ubuduće praktikovati kao vrlo korisno iskustvo. Naime, da bi smo bili sigurni da naša sredstva ulažemo u rentabilnu proizvodnju mi smo angažovali eminentne stručne organizacije i stručnjake koji su izvršili recenziju programa. Svi su oni vrlo povoljno ocenili program, pa smatram da će sredstva banke biti uložena u proizvodnju koja će imati siguran plasman i odlične efekte.“

Dr Petar Bjelica: „Vršeći recenziju ekonomskog dela programa za izgradnju fabrike presovanog stakla u Zaječaru, došao sam do zaključka da će nova fabrika, ukoliko ostvari projektovanu proizvodnju i kvalitet, poslovati vrlo rentabilno. O tome najbolje govori podatak da će posle podmirenja anuiteta za bivšu fabriku ravnog stakla i anuiteta po novim kreditima ostvarivati godišnju akumulaciju od oko 16 miliona dinara. Mislim da je asortiman, sa stanovišta prodaje i tražnje, dobro odabran.“

Mišo Pecnik: „Sa stanovišta prodaje nova fabrika u Zaječaru po mojoj oceni, neće imati problema. Neki podaci će to najbolje pokazati. Presovano trgovačko staklo u ovom asortimanu, koji je projektom predviđen, ne proizvodi ni jedna fabrika u našoj zemlji, pogotovu ne takvog kvaliteta. Zbog toga je prošle godine sa Zapada, uglavnom od „Bormiolija“, uvezeno oko 15 miliona čaša i kriglica, a za ovu godinu zaključeni su ugovori za oko 18 miliona jedinica. Ukoliko zaječarska fabrika postigne „Bormiolijev“ kvalitet, a ne vidim razloga da to ne učini, onda je plasman na domaćem, pa čak i inostranom tržištu, obezbeđen. Želim da naglasim da naše preduzeće ima višegodišnju, vrlo uspešnu saradnju sa Industrijom i rudnicima nemetala iz Zaječara i uvereni smo da će posle izgradnje fabrike presovanog stakla ta saradnja biti još bogatija, s obzirom da ćemo iz Zaječara već u idućoj godini dobijati proizvode koje smo do sada kupovali u inostranstvu”.

Posle ovog savetovanja, kod firme „Bormioli“ krenuli su Milosav Todorović, Milutin Dumić i prokurista Jugoslovenske izvozne i kreditne banke Beograd, sa zadatkom da se firmi „Bormioli“ (posle dvogodišnjeg kontaktiranja i vrlo duge pauze) javi konačno da je o zasnivanju proizvodnje presovanog stakla u Zaječaru odlučeno i da Jugoslovenska izvozna i kreditna banka Beograd stoji iza takvog programa.

Ovo je bila i prva poseta predstavnika ove banke firmi „Bormioli“. Međutim, nepun sat pre polaska iz Beograda, putnicima su izmenjene instrukcije od strane tadašnjeg generalnog direktora Jugoslovenske izvozne i kreditne banke Beograd Petra Basarabe, koji je nešto docnije emigrirao iz zemlje, i umesto da ponesu pismenu garanciju da ugovor sa firmom „Bormioli“ stupa na snagu, prokurista dobija nalog da od firme „Bormioli“ traži garanciju da će ustupljeni know-how dati u Zaječaru iste rezultate, kao što je proizvodnja u Parmi.

Sastanak u „Bormioliju“ trajao je relativno kratko. Prokurista Jugoslovenske izvozne i kreditne banke Beograd izneo je stav banke i tražio pismenu garanciju. Firma „Bormioli“ predložila je da se sastanak prekine i isti nastavi u toku sutrašnjeg dana.

Sutradan su predstavnici firme „Bormioli“ saopštili da njihova firma više ne želi da realizuje program sa Zaječarom, jer je Zaječar dve godine odlagao stupanje ugovora na snagu, i umesto da ugovor konačno stupi na snagu, u poslednjem trenutku traže se nove izmene. Bio je to kraj saradnje sa firmom „Bormioli“.

KONTAKTI SA FIDENCOM

U Beogradu je, potom, održan sastanak sa tadašnjim direktorom Banke Basarabom koji je detaljno obavešten o svemu. Pitanje je tada glasilo: Šta učiniti u novim okolnostima? Investicioni program je usvojen, novac je obezbeđen, ali bez pomoći „Bormiolija“ sve je to bilo nemoguće realizovati.

Milosav Todorović je predložio rešenje da se kontaktiraju i drugi proizvođači presovanog stakla u Evropi i da se eventualno zatraži tehnička pomoć od njih.

Dogovoreno je da se poseti Fabrika stakla u Fidenci, koja je isto tako, proizvođač presovanog stakla, čji je kvalitet nešto slabiji od „Bormiolija“, ali koji je tržišno prihvaćen. Poseta Fidenci je ugovorena i na put polaze Milosav Todorović, Milutin Dumić i predstavnik Banke Dušan Radovanović. Posle posete Fidenci podnet je izveštaj u kome je konstatovano da Fidenca nije isto što i „Bormioli“, ali da je i to neko rešenje u nastaloj situaciji. Ubrzo potom Zaječar posećuju predstavnici Fidence sa kojima tadašnji vršilac dužnosti generalnog direktora Kosta Marković potpisuje ugovor o kupovini know-how.

Za realizaciju programa sa Fidencom formirana je režijska grupa kojom je rukovodio Milutin Dumić, kao direktor fabrike u izgradnji, a za zamenika direktora postavljen je lvan Tošić, diplomirani ekonomista. U međuvremenu u „Nemetalima“ dolazi do različitih ocena o mogućnosti Fidence da zasnuje proizvodnju presovanog stakla umesto „Bormiolija“. Na jednom od sastanaka stručnog kolegijuma „Nemetala“, Milosav Todorović otvoreno iznosi svoje neslaganje o zasnivanju proizvodnje presovanog stakla i saradnji sa Fidencom, što uslovljava novu posetu Fidenci od strane tadašnjeg VD generalnog direktora Koste Markovića, Milutina Dumića i Vlade Đorđevića, stručnjaka za tržište.

Posle ove posete Fidenci pristupa se izradi investicionog programa sa tehnologjom Fidence, tako da predračunska vrednost, umesto 50 miliona, dostiže iznos od preko 80 miliona za isti ukupan prihod, pa je posao sa Fidencom doveden u pitanje.

Dok je traženo rešenje za preorijentaciju proizvodnje ravnog stakla, Radnički savet „Nemetala“ na sednici od 10. januara 1972. godine doneo je odluku o prestanku proizvodnje ravnog stakla. Pet dana kasnije, 15. januara, zaustavljen je rad mašina, a iz kadne peći istočena je staklena masa.

Fabrika ravnog stakla obustavila je proizvodnju tačno posle trogodišnjeg neuspešnog rada. Njenim gašenjem, umesto tekućih gubitaka, stvorena su dva problema: kako zaposliti 450 radnika koji su u njoj radili i kako otplatiti anuitete koji su iznosili preko osam miliona dinara godišnje.

Kolektiv Industrije i rudnika nemetala je bio svestan novonastale situacije i otpočeo je sa rešavanjem problema ravnog stakla u granicama svojih mogućnosti. Doneta je odluka da se svi radnici koji su radili u Fabrici ravnog stakla zaposle u postojeće pogone: Fabrici šupljeg stakla, Rudniku kvarcnog peska i Fabrici porculana. Nijedan radnik nije dobio otkaz. Svima je nađeno zaposlenje, pa makar privremeno. Od poslovne banke zatražen je moratorijum vraćanja kredita do rešenja problema izazvanog prestankom proizvodnje Fabrike ravnog stakla. Organi upravljanja, zatim, razmatraju predlog stručnih službi da se napusti koncept zasnivanja nove proizvodnje na lokaciji ugašene Fabrike ravnog stakla i da se dobijeni kredit od 50 miliona dinara upotrebi za rekonstrukciju Rudnika kvarcnog peska, Fabrike porculana i Fabrike šupljeg stakla, a da se anuitetske obaveze po osnovu Fabrike ravnog stakla podele na tri jednaka dela.

Ovakav koncept je odgovarao svim pogonima, pa su se na zborovima radnika izjasnili o preuzimanju anuitetskih obaveza Fabrike ravnog stakla, (po 1/3), i doneli odluke o zaduženju kod KIB Bor filijale Zaječar, za rekonstrukciju i modernizaciju, jer je Fabrika ravnog stakla u vreme svoga rada uzimala skoro kompletnu akumulaciju svih ostalih pogona „Nemetala“ za pokriće sopstvenih gubitaka.

Podatak da je žiro-račun „Nemetala“ tada bio blokiran za iznos od preko 22 miliona dinara prilično razjašnjava finansijsku situaciju, nastalu uglavnom zbog trogodišnjeg neuspešnog rada Fabrike ravnog stakla.

SOLIDARNOST BEZ PREMCA (1972.)

Kompletna situacija koja je bila prisutna u čitavoj Radnoj organizaciji imala je veliki uticaj na Fabriku šupljeg stakla. Gašenjem Fabrike ravnog stakla kolektiv Fabrike šupljeg stakla primio je u svoju sredinu preko 220 radnika i preko 60 odsto anuietskih obaveza. Osnovni kapacitet peći od osam lonaca, realno, nije bio u mogućnosti da obezbedi posao za sve.

Na predlog Mirjane Đorđević, tadašnjeg direktora Fabrike i Milosava Todorovića, komercijalnog direktora „Nemetala“, organi upravljanja Fabrike šupljeg stakla donose odluku o prihvatanju dodatnog posla na doradi čaša iz uvoza za potrebe domaćinstva i ugostiteljstva.

Čaše su uvožene iz Rumunije, kao „kontra-roba“ za već izvršen izvoz porculana, i iz SSSR-a, Poljske i Čehoslovačke. Tražnja čaše na jugoslovenskom tržištu u 1972. godini bila je veća od domaće proizvodnje za preko 10 miliona jedinica.

Poznavanje tržišta i spremnost kolektiva bili su odlučujući u tim trenucima. Za nepuna dva meseca na mestu bivšeg magacina gotovih proizvoda izgrađena je nova gravernica stakla. Prvi cajgovi izrađeni su u sopstvenoj mašinskoj radionici. Odeljenje dekoracije u fabrici preraslo je u najveće takvo u Jugoslaviji.

Mesečno je dorađivano preko 600 hiljada čaša. Tada je Zaječar postao veliki proizvođač dekorativnog i žigosanog stakla. Krajem godine, posle napuštanja koncepta presovanog stakla (u halama ugašene Fabrike ravnog stakla), kolektiv Fabrike šupljeg stakla primio je iz ugašene Fabrike ravnog stakla novih 80 radnika koji su bili u režijskoj grupi. Među njima bilo je više inženjera, tehničara i poslovođa.

Tada u Fabriku šupljeg stakla prelaze: Stanimir Stanojević, Miroslav Milošević, Anka Marinković, Vukosava Milošević, Miodrag Blagojević, Negoslav Kocić, Dragoljub Krčmarević, Dragoslav Adamović, Vlastimir Đorđević, Stanko Palikuća, Slobodan Milić, Janko Ljujić i drugi.

O kakvoj se solidarnosti tada radilo govori podatak da je i ovoj grupi radnika isplaćen regres za korišćenje godišnjih odmora za 1972. godinu, iako ti radnici nisu bili u radnom odnosu kod ove Fabrike.

Fabrika šupljeg stakla postaje snažan i mobilan kolektiv od 460 članova, od kojih je 12 sa fakultetskom diplomom, a 42 sa višom i srednjom spremom. Ukupan prihod u ovoj godini udvostručen je u odnosu na 1971. godinu. U fondove je izdvojeno 3.217.000 dinara, a za pokriće gubitaka Fabrike ravnog stakla iznos od 2.461.000 dinara.

Pošto je svakoga dana pretila opasnost da doradni poslovi, kao privremeni prestanu, u kolektivu se stručna ekipa angažuje na iznalaženju rešenja za zasnivanje sopstvene proizvodnje, kako bi višak od 260 radnika našao trajno zaposlenje i sigurnu egzistenciju, pa će orijentacija na proizvodnju olovnog kristala ubrzo postati stvarnost.✭