Iz tmine apsolutističke Srbije blesnula je Kraljevica, brdašce nad Zaječarom, kao oganj koji osvetljava i greje. U mukoj i hladnoj obrenovićevskoj Srbiji razlegla se Timočka buna kao kukurikanje petlova, koje u gluhom dobu noći potseća da noć ipak nije večita. Jednog sumornog oktobarskog dana dvadesetak ljudi kopalo je u vlažnoj jesenjoj zemlji svoje grobove. Ali iako su nešto docnije bili streljani i zatrpani u te iste rake, oni su kopajući svoje grobove istovremeno kopali i grob obrenovićevskom apsolutizmu. Zgarište jedne krvlju ugušene narodne bune grejalo je neuništivu borbu naroda kroz dve naredne, studene i mećavne decenije, sve do sloma obrenovićevskog apsolutizma, a često i posle toga.

Svojim ustancima 1804. i 1815. i učvršćujući tekovine narodne revolucije, narod srpski se rešio robovanja Turcima, ali još uvek nije bio slobodan. Naporedo sa novim slobodama došla su i nova ropstva. Posleustaničko srbijansko društvo zahvaćeno je kovitlacom novih suprotnosti. Prvi kapitalistički oblici stvaraju Srbiji jedan nov lik; unose u nju nove nemire, nove strasti i nove borbe. Tada Srbija tako malo naliči na složnu i vedru patrijarhalnu porodicu, mada se ona sa mnogih strana upoređuje sa jednodušnom, vrednom i velikom seoskom zadrugom. Srbijanska čaršija i narod Srbije ne idu i ne mogu da idu u korak. Društveni sukobi su sve razgovetnji i sve zaoštreniji. Borbene tradicije narodne revolucije nastavljaju se u borbama narodnih masa za slobode kojih još uvek nema, mada je Srbija oslobođena Turaka.

Uprkos mnogim svojim zabludama, Svetozar Marković je jasno uočio istinu da je tada u seljačkoj zemlji Srbiji radno seljaštvo osnovna i najjača udarna snaga u borbama za društvene i političke slobode. Radnička klasa u to vreme bila je tek u začetku, malobrojna i sa malim političkim iskustvom. Srbijansko građanstvo bilo je i po svojoj ekonomskoj snazi i po svojim političkim nazorima znatno zaostalo sa građanstvom u kapitalistički već razvijenim evropskim zemljama. Mlada srbijanska inteligencija kolebala se između poslušnog izmećarenja obrenovićevskom apsolutizmu i prihvatanjem borbe protiv njega. Srbijom je vladao monarh oslanjajući se na birokratsko policijski državni aparat, na jedan deo konzervativnog građanstva i na uzan sloj bogatih seljaka. Činovnička šapka oličavala je dostojanstvo države, a sejmeni, potomci Miloševih katana i preci potonje žandarmerije, obezvređivali su to dostojanstvo.

Svetozar Marković je ideološki odrazio veliki narodni pokret protiv apsolutizma. A liberalni deo srbijanskog građanstva ubrzo preuzima rukovodstvo u tom pokretu, i svakom godinom ga sve više iskorišćava za svoje klasne ciljeve. Još pri osnivanju radikalske partije 1881. pokazuje se da je ova partija po svojim masama seljačka a po svojoj politici liberalno građanska. U njenom vođstvu pretstavnici građanstva sve više preovlađuju. Čaršija i radno seljaštvo nemaju iste interese i iste ciljeve. Njih povezuje borba protiv apsolutizma, ali iz raznih uzroka i iz raznih pobuda. Zato i politika radikalskog Glavnog odbora od prvog dana ima kao glavni zadatak: da borbenu snagu seljačkih masa prilagodi interesima liberalnog građanstva, a da što spretnije zataška neotklonjive suprotnosti između čaršije koja se bogati i seljačkih masa koje sve naglije siromaše. Istina, radikalsko vođstvo – dušom i telom odano čaršiji – često mora da popusti pritisku narodnih masa, ali kad ono tako postupa, čini to samo iz taktičkih razloga da bi i dalje moglo politički da raspolaže seljačkim masama, a nikada i nipošto ne pomišlja da odustane od svoje sve izrazitije građanske politike. Naviknuta da svojim seljačkim mušterijama svoju robu meri na jeksik-kantarima*, čaršija je sada i prema narodu veoma često bila jeksik-saveznik*.

Kada 1883. izbija Timočka buna, sasvim se jasno ispoljava koliko je radikalsko srbijansko građanstvo i htelo i moglo da bude radikalno. Velika pobeda radikalske stranke na izborima 7. septembra 1883. zabrinula je apsolutistički režim. Skupština izabrana na ovim izborima živela je svega tokom jedne kratke sednice: prvo je pročitan ukaz kojim se novoizabrana skupština otvara, a odmah zatim drugi ukaz kojim se raspušta. Bilo je više nego jasno da apsolutizam želi da ide do kraja – do ukidanja ionako već labave i nepotpune postojeće ustavnosti. Narod širom cele Srbije bio je raspoložen za najžešći otpor. Režim je predvideo da će doći do okršaja i zato je hteo da što pre i što više oslabi narodna mase. Vlada je odlučila da se narodna vojska raspusti, da se, dakle, od naroda oduzme oružje kojim je on već godinama raspolagao. Još ranije se u više prilika pokazalo da postojanje narodne vojske pretstavlja veliku opasnost po režim; dešavalo se da su pojedine jedinice narodne vojske odricale poslušnost državnim vlastima, naročito u slučajevima kada je Vlada htela da ih upotrebi u svojim unutrašnje-političkim poduhvatima. Narodna vojska pretstavljala je anoružani narod, a naoružani narod nije nimalo bio po volji ne samo apsolutizmu, već na čaršiji, pa ni onim njenim pretstavnicima koji su bili radikalski vođi. Glavni odbor se kolebao. Predati oružje značilo je predati se na milost i nemilost režimu. Odbijanje poslušnosti neminovno dovodi do dizanja bune. A čaršija nije želela bunu, naročito ne bunu naoružanih narodnih masa, jer bi u tom slučaju njeni pretstavnici u radikalskom vođstvu morali u popuštanju zahtevima naroda da idu daleko više negoli što bi to po nju bilo korisno. Ali Glavni odbor ipak nije smeo da narod izričito pozove na poslušnost vlastima, već je postupio na legendarni pašićevski način: oružje predati kad to vlast traži, ali kuću ne ostavljati bez oružja… A gde i kako naći do oružje „za kuću“ Glavni odbor nije ni umeo ni mogao da kaže! Da vođi ne bi izgubili poverenje razdraženih i protiv apsolutizma ogorčenih masa, raširene su glasine da je Glavni odbor „u načelu“ za bunu; ali kako i kada podići bunu i kako je voditi – o tome zaista Glavni odbor ništa pouzdano nije odlučio. Apsolutizam je osetio da ovakav oportunizam radikalskih vođa već miriše na kapitulaciju i bio je spreman da bezobzirno sprovede svoju odluku, da razoruža narod. Čekalo se samo – kako slikovito kaže Slobodan Jovanović – ko će na koga prvi da udari; i dok je apsolutizam čekao sa „zapetim revolverom“, radikalsko vođstvo je još uvek zaziralo od oružja kojim narod raspolaže.

Glavni odbor kao celina nije imao određen stav da li treba ili ne treba dizati bunu. Izgleda kao da je glavnim radikalskim vođima bilo jasno da bunu neće sprečiti, a da joj se stave na čelo – nije im se mililo. Liberalno srbijansko građanstvo želelo je slom apsolutizma, ali se ustezalo da ga obori snagom naoružanog naroda. Čaršija je, po svom običaju, više volela da se sa apsolutizmom cenjka, nego li da se sa njim bije. Tako su borbeno raspoložene narodne mase prepuštene same sebi. One su očekivale reči i dela od svojih vođa; reči vođa bile su dvosmislene ili sasvim neodređene, a dela njihova su sasvim izostala. Samo nekoji od krupnijih radikalskih vođa i manji lokalni prvaci nalazili su se u narodu i sa narodom. Pašić još pre izbijanja bune beži u inostranstvo; Glavni odbor osluškuje i očekuje do čega će sva ta komešanja u narodu najzad da dovedu.

Buna izbija. U nekim srezovima Istočne Srbije seljaci odbijaju da predaju oružje i sukobe se sa vlastima. U prvi mah narod pobeđuje i ustanici u nekoliko mesta postavljaju svoju vlast. Vlada proglašava opsadno stanje u pobunjenim krajevima; šalje na pobunjenike redovnu vojsku, koja ubrzo savlađuje junački otpor naroda. Kao i obično, tako i ovom prilikom reakcija se pokazuje okrutnijom i daleko krvavijom od ustanika. Preki sud radi neumorno: izriče desetine smrtnih presuda i stotine osuda na duže i kraće kazne robijom. Svirepo ubijanje najistaknutijih vođa na Kraljevici trebalo je da zastraši buntovne narodne mase, da svima i svakome pokaže snagu i odlučnost režima. I ovaj cilj je delimično postignut: zaplašilo se samo liberalno građanstvo i njegovi predstavnici u radikalskom vođstvu, ali narodne mase nisu postale poslušno i krotko podaničko krdo – jedva desetak godina docnije u Goračiću, opet dolazi do zanašnijeg oružanog okršaja između seljaka i vlasti.

Nije nimalo slučajno da je baš u Istočnoj Srbiji izbila buna. Seljaštvo u čitavoj Srbiji naglo je siromašilo, ali u ovom kraju, i inače prilično neplodnom, seljaštvo je više negoli u ostalim krajevima pretrpelo u ratovima 1876. i 1877. Sve teškoće prelaza i turskog feudalnog sistema u kapitalistički teško su pogodile Istočnu Srbiju. Zato je seljaštvo iz timočkih krajeva najteže snosilo poreze i ostale dacije; zato je, toliko ekonomski iscrpljeno, i bilo tada najborbenije, spremno da svim sredstvima izvojuje boljitak. Režim je osećao da je opasnost sa te strane najveća i zato je hteo da prvo po timočkim srezovima oduzme narodu oružje. To je znao j radikalski Glavni odbor, ali se ustezao da rukovodi Timočkom bunom, a takođe ništa nije uradio da se mase i iz ostalih krajeva Srbije priključe ovoj buni. Objektivno je Glavni odbor kao celina svojom neaktivnošću izdao pobunjeničke mase – prepustio ih tako politički obezglavljene pomahnitalom apsolutizmu. Međutim, nije trebalo čekati dugo da se pokaže da su pojedini radikalski vođi i subjektivno postali izdajnici. Čaršija je blagovremeno oprala ruke, da bi osvetu ostrvljenog režima prebacila isključivo na buntovnike.

Rekacija je svoju pobedu iskoristila da se obračuna i sa najistaknutijim radikalskim vođima. Mnogi od njih su suđeni i osuđeni, ali je podosta njih pokazalo svoju neotpornost i sklonost da kapitulira pred pobednikom. Poraz Timočke bune nije konačno skršio moćni narodni pokret protiv apsolutizma, ni Radikalsku stranku, ali je vođstvo radikala znatno omekšalo i pokazalo se spremnim da prihvati bilo kakav kompromis sa apsolutizmom. Vođe su se godinama – sve dok je trajao obrenovićevski apsolutizam – vajkali i kleli da nisu krivi za izbijanje bune. Srbijansko građanstvo se već uveliko ratosiljalo svakog zamašnijeg buntovništva; otvoreno je anatemisalo svako hvatanje za oružje da bi se njime ostvario program koji ono ističe i preporučuje. Rečita je ova nakazna pojedinost iz sloma Timočke bune: pošto je Vlada odlučila da oštetu plaćaju i gradovi koji nisu doneli pobunjenicima, građani Zaječara, rodnog i izbornog mesta Pašićevog, danima su, u srdžbi što je i na njih pao namet, vršili nuždu na grobovima streljanih buntovničkih kolovođa…

…I dugo se tako klevetala i skrnavila Timočka buna; dugo se pljuvalo po Kraljevici; dugo se dobro podaništvo izražavalo osudom i prezirom tog slobodarskog podviga srbijanskih seljačkih masa. Ali ukoliko se obrenovićevski apsolutizam primicao svome slomu, a naročito posle njegovog sloma, psovke i klevete odmenjene su hvalama i uzdisajima. Nastala je prava otimačina oko Timočke bune, prava jagma za Kraljevicu. Dve glavne građanske srbijanske partije posle 1893, radikalska i samostalska, svim silama i sredstvima jeda drugoj osporavaju pravo da Timočku bunu smatrajau za svoje političko nasleđe. Pa još i dan-danas izvesne političke grupacije u Srbiji sebi prisvajaju Kraljevicu. Mnogi političari koji godinama podržavaju nenarodne režime, koji su spremni da ih i ubuduće podržavaju, pa i oni koji su pretstavnici takvih režima, bezočno proglašavaju junake sa Kraljevice svojim političkim precima. Slušajući njihova zdravičarska nadmetanja u slavljenju Kraljevice moglo bi se zaključiti kao da je sa nestankom obrenovićevskog apsolutizma konačno nestala svaka reakcija. Upravo nastavljači obrenovićevske reakcije, baš politički pitomci naprednjačkih krvnika Timočke bune, svi ti politički unučići onih bednih i smešnih „dvoglasnika“, koji su sa  d v a  g l a s a  proglašeni za „narodne predstavnike“ – pružaju ruku ka Kraljevici. Oni hoće ovom svetlom tekovinom  n a r o d n e  prošlosti da ulepšaju  s v o j u mračnu današnjicu. I kada je posle pedeset sedam godina najzad podignut spomenih junacima Timočke bune, mogao je neobavešteni ili politički naivni posmatrač da zaključi da danas junaci sa Kraljevice nemaju svoje prave sledbenike.

Međutim, pravi nastavljači Timočke bune postoje – to su pristalice onog savremenog pokreta koji se bori snagama naroda i za narod, a ne snagama njegovih neprijatelja i protiv njega. Kraljevica je njihova. Jer Kraljevica je karika u lancu narodnih borbi, a ne karika lanca kojim se narod sputava.

*jeksik = krivi, koji ne pokazuje tačno.