Na sednici 22. februara 1923. godine, konstituisan je upravni odbor koji je sebi za predsednika izabrao Milana Miljkovića, građevinara, a za potpredsednika Stojana V. Zdravkovića, preduzimača iz Rgotine.

Na vanrednoj skupštini akcionara, održanoj 28. maja 1923. godine, rešeno je da se radi podizanja fabrike stakla kapital poveća od 1.250.000 na 3.000.000 dinara, puštanjem na upis četvrtog kola od 17.500 komada akcija od po 100 dinara nominalne vrednosti. Ovu odluku skupštine akcionara odobrilo je i Ministarstvo trgovine i industrije, a akcije su otkupljene do kraja godine.

Usled razvijanja poslova, upravni odbor je rešio da zadruga treba da ima svoga upravnika koji će voditi celokupne poslove pa i industrijske. Za upravnika je izabran Milan Miljković.

U poslovanju zadruge, 1923. godina biće zabeležena kao uspešna, jer je ostvarena dobit od 312.500 dinara, podeljena na 12.500 akcija, iz prvog, drugog i trećeg kola, kao dividenda za 1923. godinu i to po 25 dinara od akcije. Ova sredstva nisu isplaćena akcionarima već su kao kredit ustupljena zadruzi kojoj su trebala sredstva radi podizanja fabrike stakla.

Izgradnja velike fabrike stakla, kako se verovalo moderne za to vreme, bio je krupan zalogaj za Industrijsko privrednu zadrugu A.D. u Zaječaru.

Smatrajući da će vrlo lako da dođe do visokih profita i sigurnih dividendi za svoje akcionare, zadruga se odlučila na takav poslovni poduhvat, kakav po finansijskom obimu i riziku nije do tada preduzimala.

Međutim, težnja za profitom pretila je da nekom znatno jačem oduzme njegov deo profita. Zato je nevidljivi rat kapitala odmah počeo.

Zadruga je u svom vlasništvu imala koncesiju za eksploataciju kvarcnog peska u Rgotini u mestu zvanom Ćukovački potok. Pravo na eksploataciju zadruzi je ustupio inženjer Stevan Burmazović, koji je kod opštine Rgotina bio registrovan kao zakonski zakupac. U početku zadruga je pesak izvozila, ali bez veće koristi. Zato su akcionari odlučili da izgrade fabriku u blizini sirovina i da mnogostruko uvećaju svoje prihode.

Iz tih razloga Milan Miljković i Stojan Zdravković, inače poznavalac nemačkog jezika, putuju za Čehoslovačku da bi naručili planove za novu fabriku. Nedovoljno stručni, a i prilično nesposobni da proniknu u sve varijante koje sobom nosi borba kapitala, bili su prevareni još na prvom koraku.

 

Češki kartel stakla nije blagonaklono gledao na konkurenciju. Zato je preduzeo sve mere da bi onemogućio podizanje fabrike u Zaječaru. Zbog toga su češki stručnjaci, povezani sa ovim kartelom, dali nerealan predračun koštanja fabrike i to u iznosu od 4 miliona dinara, mada je izgradnja, kako se kasnije videlo, bila znatno skuplja i dostigla iznos od 12,5 miliona dinara.

Kao preduzimač, Miljković je rukovodio investicijama, ne dozvoljavajući da mu se iko meša u poslove. Javnost nije znala za pravo stanje stvari, a narod je kupovao akcije iznad nominale.

Krajem 1924. godine, izgradnja fabrike privodila se kraju. Da bi se fabrika stakla pustila u rad, bila je potrebna gotovina radi obrta, pa je u tom smislu upravni odbor naložio da svaki akcionar položi još po 50 dinara od akcije, ali da se takva uplata vodi kao ulog na štednju, da se zadruga ne bi zaduživala na strani uz visoku kamatu.

Pošto je zadruga u 1924. godini podizala fabriku stakla, sav kapital društva bio je angažovan u njenu izgradnju, usled čega nije bilo poslova sa trgovinom i eskontom. Zato je dobit zadruge bila taman tolika da pokrije rashode i u toj godini nije bilo značajnije dobiti za podelu dividende akcionarima.

Fabrika je otpočela da radi 1. marta 1925. godine. Zadruga nije bila u mogućnosti da rad u fabrici intenzivno vodi zbog nedostatka obrtnog kapitala koga nije mogla da obezbedi od banke. Zbog toga je upravni odbor bio prinuđen da pusti i peto kolo akcija u 20.000 komada, a za ovo je zadruga imala odobrenje od Ministarstva trgovine i industrije.

Dve trećine ovog kola akcija upisao je Đorđe Genčić, ministar u penziji, koji se i pored ovog upisa akcija, nešto kasnije primio da finansira zadrugu i da joj pomaže, kako materijalno, tako i na drugi način. Đorđe Genčić bio je vlasnik rudnika uglja „Srpski Balkan“ u Vrškoj Čuki. Imao je interes da fabrika stakla normalno radi, pošto je bila veliki potrošač njegovog uglja za potrebe gasogeneratora.

Pošto je fabrika krajem 1925. godine bila obustavila rad zbog novčane krize, Đorđe Genčić je početkom 1926. godine, da preduzeće ne bi likvidiralo ili prešlo u ruke stranaca, „protivno svojim interesima i na štetu svojih vlastitih preduzeća“ uneo pet miliona dinara kapitala. Sa tim novcem preduzeće je dovršeno i isplaćen je jedan deo uloga privatnim licima, ali time nisu bile rpebrođene sve teškoće.

Valjalo je još dovesti kvalifikovane radnike iz inostranstva, nabaviti ugalj, sirovine i lomljeno staklo za „maju“ i dovesti stručnog direktora. Za ove ciljeve je trebao novi kapital. Genčić još jednom pritiče u pomoć, ovog puta svojim žirom kod Privilegovane narodne banke u iznosu od 1,5 miliona dinara.

Blagodareći tome, fabrika je bila snabdevena stručnom i upravnom radnom snagom i potrebnim materijalom za početak rada. Ponovnim potpaljivanjem gasogeneratora, u fabrici je 5. juna 1926. godine otpočela fabrikacija stakla, na veliko zadovoljstvo njenih vlasnika.

 

Fabrika stakla Industrijsko privredne zadruge A.D. podignuta je na zadružnom imanju, na kome se već nalazila ciglana „Ringofen“, u ataru opštine zaječarske na desnoj obali Crnog Timoka, severoistočno od železničke stanice.

Fabrika stakla podignuta je na zemljištu koje je imalo površinu od 14,5 hektara, od čega je izidana površina iznosila 9.364 kvadratnih metara. Sve su zgrade bile od tvrdog materijala sa dovoljnim prostorom. Radne prostorije su bile osvetljene i provetrene.

U glavnoj fabričkoj zgradi, u jednoj velikoj dvorani bez plafona, nalazila se peć sa kadom za topljenje staklene mase, u kojoj se pomoću sagorevanja generatorskog gasa održavala temperatura od 1.500 stepeni. Kapacitet kade iznosio je 400.000 kilograma staklene mase, a u istoj su se nalazili mostovi raznog oblika, prsteni i venci, koji su idržavali smesu u stalnom i određenom kretanju, počevši od ulaganja sirovina sve do mesta gde se smesa, radi obrade, vadila iz kade.

U istoj dvorani, nalazila su se tri bubnja za izradu prozorskog stakla. U njima se povremeno podgrevalo staklo, koje se u radu ohladilo, te je postalo nepogodno za dalje obrađivanje. Temperatura u ovim bubnjevima održavala se na 1.300 stepeni, takođe pomoću gasnog sagorevanja. Ispred svakog bubnja nalazio se prostor za rad majstora.

Za izradu šupljeg stakla podignut je jedan bubanj i šest hladnjača, koje odmah nisu bile u pogonu.

Kada za topljenje stakla bila je obložena šamotom, a takođe i bubnjevi, a od šamota su bili sagrađeni i mostovi, prstenovi i venci u kadi.

U drugom velikom odeljenju nalazile su se dve peći za opružanje-peglanje stakla, sa ukupnim kapacitetom od 10.000 kvadratnih metara na nedelju dana. U istom odeljenju bilo je predviđeno poditanje i treće peći, kako bi se zadovoljio kapacitet kade. I ove su peći bile na gasni pogon.

Isto odeljenje služilo je i za privremeno odlaganje staklenih cilindara, koji su opružani-peglani u pećima.

Prateća odeljenja u proizvodnji bila su: za sečenje prozorskog stakla, za sortiranje, pakovanje i otpremu, sa pomoćnom kancelarijom i električnim razvodnim postrojenjem, magacin za upakovano staklo, magacin sirovina i materijala, mešaonica sirovina, mlinsko odeljenje, odeljenje za proizvodnju sanduka za pakovanje, kovačnica za popravku alata, odeljenje za izradu šamotnih elemenara kade i odeljenje za pranje peska.

U zasebnoj zgradi, ispred glavne proizvodne hale, bilo je postavljeno 12 generatora sa ravnim i stepenastim roštiljima. Sagorevanjem uglja generatori su proizvodili gas, koji se instalacijama dovodio do kade, bubnjeva i peći za opružanje, odnosno za ispravljanja i peglanje stakla.

Daske za pakovanje rezane su u sopstvenoj strugari, koja je imala gater i cirkularnu testeru sa elektromotorom. U kotlarnici se nalazio kotao sa vodenim cevima za proizvodnju pare potrebne u pogonu. Za transport robe sa železničke stanice i obratno, u prvo vreme je služio uzani kolosek sa namerom da se uskoro zameni normalnim kolosekom.

Na istom zemljištu, nedaleko od fabrike stakla, nalazila se ciglana.

Za smeštaj zaposlenih radnika sazidano je šest kuća sa ukupno 50 stanova za porodice, kao i zasebna kuća za direktora fabrike i radnička kantina.

Za proizvodnju prozorskog stakla spravljala se mešavina od kvarcnog peska, krečnjaka, glauberove soli, uglja i sode. Sve ove materije mlevene u sitno, zatim su mešane u potrebnoj srazmeri, a potom ulagane zajedno sa polupanim staklom u kadu u periodičnim vremenskim razmacima.

Pošto bi se smesa na temperaturi od 1.500 stepeni potpuno istopila i oslobodila škodljivih sastojaka, radnici su je pomoću duvaljki vadili u određenoj količini, pa izduvavali u cilindrastu flašu, koju su povremeno podgrevali u bubnjevima. Kada se postizala određena veličina izduvanog cilindra, tada je njegov donji i gornji kraj sečen, a sam cilindar po dužini rasparan. Zatim bi se umetao u peći za opružanje. Ovde se na temperaturi od 1.000 stepeni, pomoću  naročitih pomagala, staklo ispravljalo i peglalo u ravnu ploču.

Zagrevanje cilindara i hlađenje staklenih ploča vršilo se postepeno u pretkomorama peći. Ploče su zatim sečene u odeljenju za rezanje. Za ovaj posao tražili su se majstori sa velikom praksom, da bi se iz jedne table dobilo najboljeg i najviše traženog stakla. Sortiranje se vršilo pod nadzorom stručnjaka, a staklo se zatim prema veličini i kvalitetu pakovalo u sanduke.

Kapacitet fabrike je bio oko 700.000 kvadratnih metara stakla godišnje, u normalnoj debljini, a pored toga proizvodilo se i staklo debljine 2, 3, 4, i 5 milimetara.

Fabrika je zapošljavala 250 radnika, a na čelu je stajao stručnjak kao direktor. Pored ravnog, u perspektivi je bila planirana i proizvodnja šupljeg stakla sa godišnjim kapacitetom od 2,5 miliona komada godišnje, i to flaša i balona.

Fabrika je imala dobru lokaciju, jer su se u Zaječaru u to vreme ukrštale dve veoma važne železničke pruge: Niš-Prahovo i Zaječar-Paraćin. Fabrika je podignuta, tako reći, pored same železničke stanice, velika i moderno organizovana.

Podignuta je sredstvima zaječarskih trgovaca, zanatlija, industrijalaca i zemljoradnika. Njih 160 uložilo je znatan deo svog imetka u ovo čisto nacionalno preduzeće, bez stranog kapitala, i to preko 12,5 miliona dinara.

Šta je bilo od uticaja za podizanje ove fabrike? U prvom redu, obilje naslaga kvarcnog peska u neposrednoj blizini Zaječara, vrlo dobrog kvaliteta, a zatim i obilje kamenog i mrkog uglja u timočkom basenu, dvaju osnovnih geoloških faktora bez kojih se u to vreme osnivanje i razvijanje staklarske industrije nije moglo ni zamisliti.

Od uticaja za zaječarske akcionare bio je i nagli razvoj staklarske industrije u Belgiji i Čehoslovačkoj, pogotovu u ovoj zadnjoj, zbog prisutnosti istih prirodnih resursa. Staklarska industrija u Čehoslovačkoj razvila se i izdigla do nivoa nacionalne industrije. Ona je zapošljavala na hiljade radnika i zemlji obezbeđivala deo prosperiteta.

Zaječarska staklara, za koju su njeni graditelji mislili da će ubrzo postati povlašćena i sa državnom pomoći, građena je skoro tri godine, sa svim potrebnim instalacijama. Odmah je sa ograničenim brojem radnika puštena u rad sa ciljem da se ispita i isproba funkcionisanje podignutih peći i instalisanih uređaja.

Prvi proizvodi bili su preko svakog očekivanja zadovoljavajući, blagodareći savršenstvu mašinskih instalacija i izvrsnog timočkog kvarcnog peska. Prema mišljenju beogradskih trgovaca grosista, proizvodi zaječarske fabrike stakla nisu ustupali kvalitativno ni u čemu istim takvim proizvodima iz Čehoslovačke.

Za stručne radnike dovedeni su, zajedno sa porodicama, inostrani podanici, najviše iz Čehoslovačke, zatim iz Austrije, Poljske i Nemačke, a bilo je i Jugoslovena. Oni su, pored rada u fabrici, trebali da obuče i zaječarsko radništvo.

Fabrika nije mogla odmah na startu da dostigne instalisanu proizvodnju u velikoj četrdeset-tonskoj kadnoj peći, pošto joj je nedostajao obrtni kapital, mada je bila zatrpana porudžbinama iz zemlje i iz Bugarske i Turske. Porudžbine su dostigle obim od 300 vagona upakovanog prozorskog stakla.

Investirajući u izgradnju fabrike 12,5 miliona dinara sopstvenog kapitala, što se za jednu varoš od preko 9.000 žitelja, koliko je tada Zaječar imao stanovnika, smatralo rekordom, bile su iscrpene sve rezerve, tako da je nova „privredna tvorevina“ bez obrtnog kapitala često zaustavljala rad, što je bio slučaj i krajem 1925. i početkom 1926. godine. Tada su stranim kvalifikovanim radnicima isplaćivane ugovorene nadnice od 35 hiljada dinara nedeljno, mada isti nisu radili, naravno, ne svojom krivicom.

Strani kapital, prvenstveno predstavnika staklarske industrije Belgije i Čehoslovačke, od samog početka je pratio napore Zaječaraca na izgradnji ove prve velike i dobro organizovane fabrike. Saznavši preko svojih poslovnih predstavnika u našoj zemlji za materijalne teškoće u koje je zaječarska staklara zapala, predstavnici dveju grupa, jedne belgijske i jedne čehoslovačke, ponudili su spontano zaječarskom preduzeću sav potreban obrtni kapital, ali pod uslovom da im se osigura 55 odsto u osnovnom kapitalu preduzeća, a sa ovim, razume se, isključivo pravo da u svoje ruke uzmu tehničku i komercijalnu upravu nad preduzećem.

Kasnije su preko svojih stručnjaka eksperata pregledali fabriku i sve njene instalacije, uverili se u  njenu sirovinsku bazu nadohvat ruku, kao i to da je fabrika udaljena samo 80 kilometara od Prahova, i da se sa ovog pristaništa na donjem Dunavu može, najkraćim i najjevtinijim putem, da se transportuje roba u Rumuniju, Bugarsku, južnu Rusiju i Tursku, u kojima ova vrsta industrije ne postoji.

Obe ove strane grupe, nakon toga, odustale su od prvobitne ponude, pa du izrazile želju da fabriku integralno otkupe, za cenu prema uzajamnom sporazumu. Pored toga zahtevali su da otkupe većinu upisanih akcija, nudeći za akcije iz prvog gola (koje su upisivane sa 100 dinara) po 200 dinara, a za akcije iz drugog kola (uplaćene po 160 dinara) po 260 dinara.

Obe ove ponude, ako je verovati, nisu prihvaćene od osnivača i akcionara, mada su iste sa spekulativnog gledišta bile vrlo povoljne, jer su akcionarima omogućavale da na svakoj akciji od sto dinara ostvare istu toliku dobit.

Ponude nisu prihvaćene, jer su se Zaječarci nadali boljim prilikama, a na njih ih je upućivao uvozni bilans stakla u našu zemlju. Naime, prema zvaničnim statističkim podacima generalne carinske direkcije, u 1923. godini u Jugoslaviju je uvezeno prozorsko staklo iz inostranstva u vrednosti od 99.317.313.dinara, u 1924. za 106.961.480 dinara, a za sedam meseci 1925. godine uvoz stakla iznosio je 74.065.411 dinara, odnosno do kraja ove godine dostigao je iznos od 100 miliona dinara.

Za tri godine (od 1923-1925.) Jugoslavija je na ime uvoza stakla utrošila 300 miliona dinara. Zbog toga se zaječarsko preduzeće, preko svog ovlašćenog predstavnika Đorđa Genčića obratilo ministru trgovine i industrije početkom 1926. godine sa molbom da ovaj u dogovoru sa ostalim članovima vlade, donese rešenje da država pomogne ovo tako važno domaće industrijsko preduzeće, na taj način, što bi mu na ime obrtnog kapitala stavila na raspolaganje novčani avans u iznosu od 6,5 miliona dinara, koliko je bilo potrebno da bi ono „punom parom moglo otpočeti svoj uspešan i po zemlju koristan rad“. Ovu sumu preduzeće bi se ugovorom obavezalo da vrati državi najdalje u roku od dve godine, i to u izraženoj robi-prozorskom staklu, koje država nabavlja svake godine u velikim količinama za potrebe svojih železnica.

Zaječarci su tražili pomoć države navodeći sledeći primer: Krajem 1925. godine oblasna železnička direkcija u Subotici održala je licitaciju za nabavku prozorskog vagonskog stakla za godišnje potrebe njenog područja u visini od 800 hiljada dinara. Na licitaciji su posao dobili Zaječarci i pored konkurencije predstavnika triju inostranih firmi, jer su bili najbolji ponuđači. U zemlji je tada postojalo pet oblasnih železničkih direkcija. Pod uslovom da je svaka od njih, prema zvaničnim podacima, trebala godišnje prozorskog stakla prosečno za milion dinara, to bi ukupno državna železnica samo za staklo utrošila pet miliona dinara. Tada bi zaječarska staklara, pored podmirenja privatne tražnje s obzirom na njen kapacitet, bila u stanju da vrati dobijeni avans za godinu dana, ukoliko joj država pomogne na ovaj način.

Takođe je tada Ministarstvo građevina i vojske imalo u planu investicije vredne 300 miliona dinara, od čega je prema podacima tri odsto odlazilo na izdatke za ravno staklo, što je značilo da bi devet miliona dinara otišlo u džepove inostranih fabrikanata, pošto je u 1926. godini u zemlji samo Zaječar fabrikovao prozorsko staklo.

Ova Genčićeva predstavka upućena ministru trgovine i industrije 16. februara 1926. godine, ponovo je aktuealizovana 3. juna 1926. godine, do kada je Genčić u fabriku uložio znatan deo sopstvenog kapitala.

Genčićevi napori da finansijskom pomoći omogući normalan rad fabrici nisu urodili željenim plodom. Takođe, ni država nije reagovala. Zadruga je i dalje bila u novčanoj krizi, zbog čega je u fabrici vrlo često, istina na kratko, prekidan rad zbog nedostatka sirovina, materijala i drugih potrepština.

Početkom te iste 1926. godine upravni odbor je za novog predsednika izabrao Milana Savića, industrijalca iz Zaječara. On je bio vlasnik rudarskog preduzeća ugljenih i metalnih rudnika Bogovine, Ibarskih i Svrljiga. Zahvaljujući svom bogatstvu Savić je nameravao da postane vlasnik čitavog kapitala zadruge, pa i fabrike. To je ubrzo i sproveo.

U 1927. godini dolazi do sabotaže u fabrici koja prestaje sa radom od 20. januara do 16. juna.

Prema čvrstom ubeđenju zaječarskih akcionara i čaršije, direktor fabrike Gustav Suhi bio je potplaćen od strane češkog kapitala (sa 300 hiljada čeških kruna) da zaječarsku fabriku dovede do kraha.

U tome mu je pomogla činjenica da osnovni radovi na izgradnji peći nisu valjano izvedeni tako da je ona naprsla, pa je plamen zahvatio krovnu konstrukciju i izazvao požar.

Na gašenju požara učestvovali su svi osim direktora, koji se napravio bolesnim i koji je „ležao u krevetu“.

Da bi započeto delo i svoju ulogu odigrao do kraja, Suhi je savetovao da se na raspuklinu peći stavi dvožđe, kako se peć ne bi hladila i prekidala rad. Gvožđe je pretežalo i svod peći je pao tako da je proizvodnja obustavljena radi popravke nastale havarije, što je trajalo pola godine. Za to vreme, dok je vršena opravka, zadruga je redovno plaćala radnike da bi ih imala na okupu i licu mesta kad počne ponovni rad.

Opravka i izdržavanje radnika, kao i prekid rada, naneli su zadruzi veliku šteti koju nije mogla da nadoknadi u drugom polugođu. Ovaj zastoj iskorišćen je za rekonstrukciju nekih delova fabrike: sagrađena je nova peglarnica, prepravljena je perionica peska, koja je posle toga za osam časova prala koliko ranije za dvadeset četiri, i to sa četvrtinom ljudstva manje nego ranije, nabavljena su i nova mlinska postrojenja, a preduzete su mere za nabavku i montiranje novih generatora koji će imati dnevne uštede od 15 tona uglja u odnosu na stare koji su mnogo trošili i uz to izbacivali nesagoreo ugalj zajedno sa pepelom.

Svi ovi preduzeti koraci imali su za cilj povećanje proizvodnje i smanjenje troškova.

Direktor Gustav Suhi kao „štetan po preduzeće“ bio je otpušten. Obavljenu rekonstrukciju i dalji rad fabrike finansirao je Milan Savić ličnim kapitalom. Od države je tražio zaštitu, odnosno da se prilikom sklapanja trgovinskih ugovora sa stranim državama domaći proizvodi zaštite carinskom tarifom i onemogući konkurencija iz inostranstva. Takođe je tražio od ministarstva saobraćaja niže podvozne tarife za transport domaće industrijske robe. Te dve olakšice bi zaječarskoj fabrici stakla po mišljenju Savića omogućile bolju egzistenciju.

I pored svih napora Milana Savića da omogući normalan i uspešan rad u fabrici u 1928. godini, to mu nije polazilo za rukom, pre svega zbog strane konkurencije, koja je prodajom stakla po nižoj ceni prinudila i zaječarsku fabriku stakla da i svoju robu isporučuje po jako niskim cenama, što joj je donelo ogromne gubitke.

Nedostatak obrtnog kapitala u fabrici negativno se odražavao na finansijsko stanje. Zbog nestašice materijala, rad u fabrici prekidao se s vremena na vreme.

Savić je priticao u pomoć stavljajući na raspolaganje znatne sume novca koje nisu bile dovoljne. U više prilika zadruga ih nije upotrebila namenski, već je bila prinuđena da isplaćuje dugove po raznim obavezama i uloge na štednju svojim akcionarima koji više nisu bili strpljivi kao ranije.

To se odrazilo na rad katastrofalno, tako da, i pored najenergičnijeg nastojanja Milana Savića, fabrika ipak privremeno zaustavlja rad do boljih prilika, 1. septembra 1928. godine. Bio je to i njen definitivan kraj.

Da ne bi zadruga pala pod stečaj, Savić, pod plaštom lične plemenitosti, otpisuje znatan deo svojih potraivanja da bi pokrio svu štetu nastalu u zadnje dve godine, koliko je on bio na čelu preduzeća, izravnjajući bilans 1928. sa 1926. godinom.

Ovo je učinio „znajući da kapital zadruge potiče najvećim delom od siromašnih akcionara, koji su svojom ušteđevinom, odvajajući od usta, uplaćivali svoje akcije“ pa se Savić, zbog toga „našao pobuđen da on kao jedan od najvećih poverilaca, otpiše zadruzi jedan znatan deo od svoga potraživanja, da bi pokrio svu štetu pričinjenu u zadruzi i ostavio bolje stanje nego što je bilo po bilansu za 1926. godinu“, kada je Savić došao na čelo zadruge.

Za budući rad bio je potreban novi obrtni kapital, koji se mogao stvoriti samo povećanjem akcionarskog kapitala, odnosno iznalaženjem nove finansijske grupe koja bi se prihvatila daljeg finansiranja. U protivnom, pristupilo bi se prodaji industrijskih objekata.

Celokupni bilans fabrike iznosio je preko 19 miliona dinara, a njme je bila obuhvaćena nepokretnost, vozni park, alati, radionice, strugara, građevine, mašinerije, instalacije kao i staklena masa.

U knjigovodstvu su se građevine vodile u visini od preko 15 miliona dinara, što nije bila prava vrednost koštanja građevina, već je na ovaj račun svake godine dopisivan gubotak u poslovanju, te je vrednost građevina tim načinom narasla od 7 miliona dinara na cifru od 19 miliona dinara, uračunavši tu i utroške na gorivu, isplatu radnicima i razne opravke. Realna vrednost čitave fabrike bila je devet miliona dinara.

 

Fabrika je u četiri godine rada načinila gubitak u poslovanju, i to: u 1925. godini od preko 807 hiljada dinara, u 1926. od milion i 132 hiljade, 1927. godine milion i 154 hiljade, a u 1928. gubitak je iznosio milion i 184 hiljade dinara.

Industrijsko privredna zadruga A.D. u Zaječaru nije bila likvidna u 1929. godini, jer je sva svoja i tuđa sredstva uložila u fabriku stakla, za čiji normalan rad nije imala dovoljno obrtnog kapitala.

Razmišljalo se, a to su tražili i neki akcionari, da se fabrika proda i spasi što više novca. Međutim, fabrika je bila preduzeće koje se nije dalo lako prodati, jer je svaki njen kupac posle toga morao da ima najmanje 12-15 miliona dinara obrtnog kapitala.

U očekivanju da nađe potreban kapital, Milan Savić je otkupio sve akcije, tako da je društvo praktično bilo njegova svojina. Istini za volju, on je u slobodnom prometu ostavio oko 1.500 akcija koje su bile svojina više od deset akcionara, pa su bile zadovoljene sve zakonske forme o daljem postojanju akcionarkog društva.

Krah fabrike osetili su najviše njeni radnici, koji su ostali bez sredstava za golu egzistenciju. Oni se obraćaju velikom županu u Zaječaru za pomoć i intervenciju. Zadruga im nije isplatila plate za maj, jun, avgust i septembar 1928. godine.

U prestavci velikom županu timočke oblasti grupa radnika izjavljuje: „Kako nama već duže vreme nisu isplaćivane zarade u gotovu, mi smo zahtevali da nam se omogući životna egzistencija za nas i porodice naše, pa smo jedno vreme dobijali namirnice i druge potreba iz ovdašnjih radnji na kredit koji je otkazan, a ujedno i izdavanje namirnica, pa smo sada prinuđeni da skapavamo od gladi i bez para i bez grane.“ Bili su to, većim delom, radnici iz inostranstva, među njima najviše Čehoslovaka, Austrijanaca, Poljaka, Nemaca i dvadesetak Jugoslovena, mahom sa porodicama.

Veliki župan je uputio izveštaj o ovome ministarstvima trgovine i industrije i socijalne politike, u kome se kaže „da ovi radnici sa svojim porodicama formalno gladuju, te je potrebno da se preduznu nejenergičnije mere, te da se radnicima obezbedi ishrana i to utoliko pre što su isti stranci, te je to blamaž za državu.“

Ostavljeni sebi, radnici su prodavali pokućanstvo i vrednije stvari da bi se vratili u svoju domovinu. Tražili su preko svojih konzulata da ih država obešteti.

Milan Savić nije mogao da izađe iz začaranog kruga kapitala gde jači uništava slabijega. Paukova mreža stranog kapitala koji 1930. gradi Prvu mehaničku fabriku stakla za prozore A.D. u Pančevu dobro je ispletena i raširena. A Milan Savić se još ranije u nju upleo. Zaječarska fabrika stakla prodata je predstavnicima pančevačke fabrike te iste 1930. godine, koji je kupuju za 3 miliona dinara. Fabrika je zatim porušena, a oprema i mašine odvežene su u Pančevo.

Industrija stakla dugo se očuvala od mašinske proizvodnje. Međutim, u vreme izgradnje zaječarske staklare izvedena je i u proizvodnji stakla potpuna industrijska revolucija, te je ručnom radu bilo odzvonilo.

(…)

Odluka da se izgradi fabrika stakla u Zaječaru sa tehnologijom ručne izrade, kada su takve fabrike širom Evrope zatvarane, bio je investicioni promašaj u samom startu, pa zato ova fabrika i nije mogla da izdrži oštru borbu za očuvanje monopolskih pozicija na tržištu.

(…)

Fabrika prozorskog stakla u Zaječaru građena je u predvečerje velike svetske ekonomske krize koja je kulminirala 1929. i trajala do 1933. godine. Opšta svetska ekonomska kriza uzrokovala je i krizu u staklarskoj industriji, što je bilo od uticaja i na zatvaranje fabrike stakla za prozore Industrijsko privredne zadruge A.D. u Zaječaru. ✭