Ne može se govoriti o izgradnji fabrike keramike u Zaječaru, o keramičkim pločicama domaće proizvodnje na ovom terenu, a ne reći ništa o inicijatoru ovog poduhvata – socijalističkom radniku, komunisti Stojanu Stojanoviću. Ako se u Zaječaru danas govori o mašinskoj pekari, koja se loži uljem i ušteđuje velike količine ogrevnog drveta, onda se govori o Stojanu Stojanoviću; ako se govori o modernom kupatilu sa preko 50 kabina (42 tuša i 10 kada), za čije se zagrevanje koriste topli gasovi pre nego što odu u dimnjak pivare i čime se vrši ogromna ušteda u uglju, – govori se o Stojanu Stojanoviću; govori li se o sjajnim zelenim keramičkim pločicama po svim zidovima u kupatilu – opet se mora govoriti o Stojanu Stojanoviću. Kad se god nekog posla prihvatio Stojan ga je na izvestan način unapredio.

Ideja za izradu pločica za kupatilo

Evo kako je on, nekada tekstilni radnik i mehaničar – samouk, bez ikakvog poznavanja problema keramike, došao na ideju da proizvodi keramičke pločice.

Avgusta meseca 1948. godine Stojan je postavljen za upravnika fabrike piva „7. septembar” u Zaječaru. To je bilo preduzeće u kome su se nekada vodile ogorčene borbe za izvlačenje profita bivšim vlasnicima i u kome nije bilo nikakvog traga o brizi za radne i životne uslove radnika. U krugu pivare nalazilo se i jedno malo zapušteno kupatilo, sa demoliranim zidovima, u koje su ljudi dolazili na kupanje zato što u gradu nije bilo nikakvog drugog kupatila. Glavna Stojanovićeva briga bila je u početku osposobljavanje fabrike i proširenje njenog kapaciteta proizvodnje. Međutim, jednog dana pao je komad plafona u kupatilu i razbio glavu jednom kupaču. Ovaj slučaj skrenuo je Stojanovu pažnju na kupatilo.

– Bilo mi je žao ljudi… U zemlji se ostvaruje Petogodišnji plan, izgrađuje socijalizam, a ljudima se razbijaju glave u kupatilu – priča Stojan sećajući se nemilog slučaja.

Odlučio je da postavi pitanje renoviranja starog kupatila, ali ne bilo kako, već da se na mesto starog podigne novo, moderno kupatilo, sa svim sanitarno-higijenskim uređajima. Najpre je to pitanje postavio na sastanku partiske organizacije u preduzeću, koja je jednoglasno prihvatila ideju. Na sastanku sindikalne podružnice Stojan je ponovo postavio pitanje izgradnje kupatila. Članovi su se čak obavezali da dobrovoljnim radom, prekovremeno, pomognu na svim radovima. Pred Stojanom se sada postavilo najvažnije pitanje: čime obložiti zidove? Sve ostale instalacije mogle su se izgraditi u samom preduzeću, ali gde da se nabave pločice? Poletela su pisma svim preduzećima i firmama u Jugoslaviji koja su poslovala sa keramičkim pločicama, među kojima „Jugokeramika” u Beogradu, keramičko preduzeće „Pilot” u Zagrebu itd. Stizao je uvek isti odgovor – pločica za zaječarsko kupatilo nije bilo. Ostala su dva izlaza: ili ih na neki način kupiti u Vidinu u Bugarskoj ili – na taj izlaz Stojan još nije tada mislio – prosto napraviti sami.

– No đavolja Rezolucija Informbiroa već je bila zinula da zagrize u našu izgradnju, i nabavka pločica u Bugarskoj je otpala – priča Stojan. Posle se proučavao način zamene pločica malterisanjem zidova teraco kamenom, koji bi se lepo uglačao. Ali posle pregovora sa jednim preduzećem u Nišu, uvidelo se da bi to koštalo vrlo skupo, čak skuplje nego i pločice, a zidovi bi opet upijali prljavštinu – objašnjava Stojan dalje.

Čitajući govore naših najviših partiskih i državnih rukovodilaca u kojima su pozivali radnike da daju sve od sebe kako bi se na vreme završio Petogodišnji plan izgradnje naše zemlje, zatim o brojnim novatorima i racionalizatorima, koji su se pojavljivali širom zemlje, osvajajući nove proizvode, Stojan se zamislio: ako toliki naši trudbenici mogu da izrađuju stvari koje nikada ranije nisu izrađivali – ne bismo li i mi u Zaječaru mogli da izgrađujemo keramičke pločice?

Bez odugovlačenja i sa mnogo praktične inicijative, Stojan je počeo da probavlja literaturu u kojoj bi mogao da nađe bar štogod o proizvodnji keramike. Saznavši o elementima koji su potrebni za izradu pločica, pošao je u potragu za belom glinom – kaolinom. Bilo ga je blizu Zaječara, u Lubnici. Ali ispitivanje je pokazalo da nije dobar jer sadrži kalcijum karbonat i gvozdeni oksid. Daljim ispitivanjem zemljišta, posle mnogih traganja po raznim terenima, pronašao je za izradu keramičkih pločica odličan kaolin u Metrišu i Jasenici kod Negotina.

Rešavanje problema hemiskog sastava pločica

Nastale su nove teškoće: hemiski sastav pločice – najveća tajna. U literaturi je pronašao koji sve materijal treba, ali nigde nije bilo procenta za smešu materijala i nigde nije pisalo kako se pločica obrađuje. Počeo je sa izvođenjem raznovrsnih opita. Znao je: ploča mora da bude prava, glitka. Ako se radi u vlažnom stanju – iskriviće se. Kod mlina „Kostolac” pronašao je jednu neiskorišćenu eksentričnu presu sa pritiskom od 5.000 kilograma. Uzeo je, preudesio i počeo da radi. Njome je ispresovao 50 komada, ali nisu valjale. Tada je uz pomoć drugova iz pivare napravio sam jednu ručnu frikcionu presu sa pritiskom od 20.000 kilograma. Na njoj je ispresovao format pločice 15×15 cm. Pločice su bile bolje od prvih, ali daleko od toga da zadovolje. No stečeno je iskustvo: potrebna je presa sa mnogo većim pritiskom. Na istoj presi je smanjio format (10×10 i 7×7 cm). Na manjoj površini pritisak je bio mnogo veći i poboljšan je kvalitet. Istovremeno sa proučavanjem načina obrade vršilo se i pripremanje sirovine. Mešavina se sejala ručnim sitom, a vlažila se prskanjem iz usta. Ustanovio je da vlažnost smese ne sme biti veća od 4 procenta.

Kada je već proniknuo u tajnu obrade počeo je odmah sa montiranjem instalacija za proizvodnju. Iz stare zejtinjare demontirao je hidrauličnu presu sa pritiskom od 370.000 kilograma, koja je pre toga ležala potpuno neiskorišćena, i montirao je u krugu fabrike piva. Istovremeno je izradio cilindrično sito koje pokreće motor, onda eksentrični bubanj sa kuglama za ravnomerno mešanje raznog materijala u prahu, vezao to za kompresor, napravio diznu za raspršivanje vode u maglu za vlaženje praha i postavio vodomerno staklo na rezervoar za vodu, koje je pomagalo radniku da kontroliše vlažnost (koja nije smela da pređe iznad 4 procenta). Situacija je već bila kudikamo povoljnija: ne treba više sejati ručnim sitom i prskati ustima. 

Zidanje komorne peći za rekordno vreme

Došlo se do zidanja komorne peći. Iz Istraživačkog instituta, odeljenja za keramiku, dolaze keramički stručnjak Prokić i geolog Jelačić i interesuju se na koji je način presovana pločica. Keramičar Prokić izjavljuje da je Stojan na pravom putu, ali za komornu peć savetuje da se ne zida pošto bi koštala preko pola miliona dinara, a i treba nekoliko meseci za njenu izgradnju.

Stanje postaje vrlo teško. Ogroman uložen trud trebalo je da propadne. Drugovi iz podružnice nesebično su pomagali, ubeđeni u uspeh kao i Stojan, mašine su se već koristile, kalupi su pravljeni od starog gvožđa, ali za izradu štancli na hidraučičnoj presi trebalo je investirati. Potpredsednik Gradskog narodnog odbora Radovan Necić i sekretar Milica Jovanović nisu pokazali nimalo razumevanja za Stojanov poduhvat. Govorili su da im „fantazira koješta”, da je to nemoguće, da nepotrebno traći korisno radno vreme i da bi ga čak trebalo pozvati na odgovornost, predati sudu itd. Paralelno sa tim u kupatilu se dovršavaju instalacije i, da bi se otpočelo sa radom što pre, predlaže mu se da prosto omalteriše zidove. To je bilo s proleća 1949. godine. Međutim, pored sve težine situacije, Stojan uporno tvrdi da je proizvodnja pločica moguća i da ne treba odustajati. Istrovremeno on tvrdi da proizvodnju pločica, uz malu pomoć, može i ubrzati.

Spas kupatila i proizvodnje keramičkih pločica dolazi od novoformiranog Oblasnog narodnog odbora. Radovan Necić i Milica Jovanović razotkrivaju se kao štetočine i uklanjaju iz Gradskog narodnog odbora. Predsednik Oblasnog narodnog odbora i sekretar Oblasnog komiteta Partije drug Živan Vasiljević, traži da se Stojanu pruži sva pomoć oko proizvodnje pločica, pa ma i ne uspeo sa njima, a, s druge strane, da se forsira kupatilo i pusti što pre u rad.

Komorna peć za pečenje pločica završena je za svega mesec dana i koštala skoro deset puta manje nego što je predviđao keramički stručnjak iz Istraživačkog instituta. Šamotni materijal Stojan je nabavio iz preduzeća „Termomontaža” u Zvezdanu, a na kopanju fundamenta i kanala za odvod gasova pružila je veliku pomoć omladinska radna brigada, koja se spremala za odlazak na Novi Beograd.

U novosagrađenoj peći ispečeno je 30.000 komada pločica i svi zidovi u kupatilu već su obloženi njima.

Najzad – odobrenje za izgradnju fabrike

Po završetku kupatila Stojan je odneo jednu pločicu u Istraživački institut u Beogradu na analizu. Stručnjak za keramiku u institutu, Karlo Vajs, isekao je pločicu, pregledao je i izjavio da ona u potpunosti može da zameni inostranu. Postupak oko proizvodnje pločica objasnio je i Planskoj komisiji Srbije, koja je prihvatila predlog za podizanje fabrike keramike u Zaječaru i sa svoje strane pružila svu pomoć.

Radove na fabrici izvodi Građevinsko preduzeće Srbije „Krajina”, uz lično učešće Stojana Stojanovića u pravljenju planova za svaki pojedini njen deo. ✭