Ljuba Didić rođen je marta mes. 1849. g, u Banji-aleks. Otac njegov Đoka Dinić bio je vredan, karakteran i skroman trgovac, a razborit, pošten i energičan građanin. Majka mu Inđa bila je uredna domaćica, čestita i verna supruga i nježna majka. Te vrline čestitih roditelja prešle su i na njihovog sina – Ljubu.

Vredni i daroviti Ljuba svršio je samo četiri razreda osnovne škole, i stupio je, po svršetku iste, odmah u zajedničku radnju njegovog oca i strica, kao njihov pomoćnik. Ali knjigu nije ispuštao iz ruku. Želja, da što više nauči, učinila je, te je u svojoj sredini zaista, postao jedan od najspremniji i najsposobniji članova u svakom pogledu: trudoljubivom Ljubi ne ote se ništa!

Još mladić – beše vojnik narodnje vojske, beše i odbornik u opštini. U vojsci beše mio, u odboru uvažavan. I u logoru njegovi prijatni razgovori uticahu na vojsku blagotvorno, i u opštini i njegovi rezboriti razlozi dejstvovahu na okolinu bez protovurečja.

Kako mu je knjiga jako mila bila, to je on školu odveć voleo, a prosvetu i poštovao i uvažavao bezgranično, ističući se uvek među prvima, da i školu i prosvetu potpomogne što više i da im čini usluge- Za to je s jakom voljom nastojavao, da se u Banji obrazuje „Pevačka Družina“ i „čitaonica“! U tome se ne libljaše ni uloga, samo da i drugima da volje, da sljeduju njegovom primeru: da se te dve korisne ustanove u Banji ostvare, jer je bio tvrdog ubeđenja da one potpomažu prosvetu. Tako: na prvoj „Besedi“ u Banji, koju je davala pevačka družina videli smo ga, gde je sa oduševljenjem deklamovao „Hajduk Veljka“. Time je dao važnost „Pevačkoj družini“; a sama deklamacija proizvela je na publiku jak utisak, te je docnije u velikom broju uvek učastvovala na „Besedama“; a mnogi građani slali su svoje mlađe, da se upišu u „Pevačku družinu“.

Za ovim mu je lako bilo podići Čitaonicu, u kojoj je iz skromnosti zauzeo mesto podpredsednika.

Zauzimanje njegovo za obe ustanove bezprimerno je.

1875. godine zauzimaše se, da se obe družine – pevačka i čitaonička što bolje pokažu u skupljanju dobrovoljnih priloga i dobrovoljaca, čemu je zadatak bio potpomaganje ustanka u Bosni i Hercegovini. Uspeo je i u tome: poslao je i dobrovoljaca, i novaca. Tada Ljuba izgledaše – krilat: pomože pevačku družinu, pomože čitaonicu – pomože ustanak u Bosni i Hercegovini!

Objava rata 1876. god. zatekla je kao ađutanta drugog bataljona banjskog II kl. i našeg Ljubu. Kao svi vojnici iz toga bataljona borio se i on protivu Turaka, u svima bojevima – hrabro. Šta više u velikim bitkama, koje behu oko 13 i 18 okt. 1876 god., oko i na Đunisu sam je i komandivao bataljonom, kome je bio ađutant.

Za vreme njegovog ratnog života desio mu se ovaj slučaj: jedan ruski viši oficir u bitci na Šumatovcu izgubio je 500 duk. u zlatu. To je Ljuba našao i predao bratu Rusu, koji je našeg Ljubu više puta poljubio. Nekoristoljublje Ljubino ovim se najbolje dokazuje!

1877 god. tek nam najbolje pokaza našeg vrednog i darovitog Ljubu. Banja ga izabra za kmeta. Most na Moravici i danas mu stoji kao spomenik, koga je on zauzimanjem svojim napravio; uništenu ogradu crkvenog dvorišta podigao je i najživlje je počeo nastojavati da prikupljanju materijala za podizanje nove škole. No mobilizacija vojske 1877. god. prekinula je i njegovo kmetovanje i prikupljanje materiala, koji i danas stoji.

Lepih uspomena Ljubinih do 1877!

No Ljuba i 1878 god. pokazao se kao Srbin i kao vrli građanin. U svim bitkama januara meseca 1878. god. borio se sa ostalima hrabro, te je i medalju za hrabrost dobio!

No tek junak bio je kao poslanik.
Kao poslanik okušao je mnoge snage.
Kao poslanik bio je jaki stub radikalne stranke.

Kao poslanik neizmerno se borio i trebalo bi imati junaka, koji bi megdane delili sa junakom, kao što beše Ljuba Didić.

Koliko je puta u skupštini Ljuba dokazao neumesnost postupka vladinih, koji samo upropašćavaju zemlju!

Koliko je puta razložito ubio svaku naprednjačku većinu skupštinsku zbog nezakonitih i štetnih po zemlju njinih zaključaka tako, da je ona – većina – samo brojnom svojom većom raspolažući snagom, odbijala njegove napadaje neumesno, čemu je se on samo smejao.

Koliko je puta tražio Ljuda da se istinski vidi, gdi je prava većina!

I vide se većina tek 1883 god.! Narod tada pobedi; ali sila učini svoje.

Crna reakcija pobi najbolje prijatelje narodne. Pod udarcima te nesrećne reakcije pada i divan junak, hrabri borac za narodna prava, Ljuba Didić.

Konopac stegao je i njegove grudi, dekorisane medaljom za hrabrost, pokazanu na bojištima u ratovima protivu Turaka.

Kreč neugašeni, kao sveto miro, pa je i na njegove puškarane grudi, da bi ih posvetio.

Kolac, koji bi rodbina kao krstaču celivala, na kome bi našla krvi ljubimca svoga Ljube nesavesni izgoreli su. Ali su učinili, te je Bogu prinesena pravedna žrtva za nepravedna dela raznih reakcionara.

E, jest! Ljuba je tražio skidanje tereta sa grbače „grešnog“ naroda; ali njegove obadve plećke pucale su pod utegama jakih reakcionarskih konopaca.

Tražio je, da se skine sinji kamen, što pritiskuje grudi „veselog“ naroda srpskog; ali crna reakcija rodoljubive grudi Ljubine kuršumima isprobijala je i negašenim krečom polila ih!

Ljuba je tražio da vidi na svakom brežuljku po Srbiji, škole, ali na podnožju Kraljevica brda ugledao je kolje, video je svoju i svojih drugova samrtničku postelju, na kojo je ispustio svoju plemenitu i pravednu dušu; na kojoj je prestalo da radi rodoljubivo njegovo srce, koje je samo za narod srpski kucalo; na kojoj je svoje pametne i bistre oči zatvorio 7 Novembra 1883. god.

Po sebi ostavio je Ljuba vernu, vrednu, čestitu i čednu suprugu Nastu, i četiri kćeri Poleksiju, Ljubicu, Nataliju i Staniju.

Večni mu spomen među nama i u Srpstvu!

* U nameri da u idućim brojevima iznesemo biografije sviju streljanih na Kraljevici u 1883. god., počinjemo da biografijom pok. Ljube Didića narod. Poslanika za srez Banjski. 

Timočanin, 1892.