Pokušaćemo da vam ispričamo istinitu priču o devetorici dečaka sa naših ulica. A to nije priča samo njih devetorice. To je priča i znatno većem broju tih malih ramena, tih besprizornih, dece najčešće bez roditelja, bez nadzora i brige o njima. Ovog puta, zadržimo se samo na priči o ovoj devetorici. Tu će vam priču ispričati oni sami. Ona je istinita. Mi ne pokušavamo da je ulepšamo. Može ona, na prvi pogled, izgledati bezazlena, naivna, možda neka sitnica, nešto tako obično, svakidanje. Međutim, ipak nije tako. Uostalom, neka nam sama deca ispričaju svoju priču.

NJIHOVA PRIČA

• – Naša družina zove se „Crni panter“. Mi smo bolji i jači od onih iz druina „Razbojnik“ a i od ostalih družina. Kad se bijemo s njima, mi smo uvek jači. Mi smo i više prozora polupali. Bijemo se kamenicama, pa kad ih raspalimo a oni odmah beže. A i naša kasa je bogatija. Naš šef Bane, onaj Bane što nema ni oca ni majke. Tata mu se zvao Dimitrije Kukić, bio je narednik pa je poginuo. Sad Bane živi kod svoje babe Cvete. Ona ima neko imanje, pa ga izdaje za ispolicu i od toga žive. Htela je da pošalje Baneta u Osnić da tamo uči školu, a Bane kidnuo. Kaže: nisam valjda lud da sedim u selu. Tamo nema ni plaže, ni bioskopa, ni kafana, ni korzoa…
•  

– Naša kasa? Nju čuva šef Bane. Tamo svi ulažemo, ko koliko ima. Pre neki dan Ilija je dobio od majke sto dinara za rođendan, pa je uložio u kasu. Onaj Ilija, što ima brata Stevu. Obojica su članovi naše družine. Ima ih osmoro u kući, otac, majka i šestoro dece. Otac im se zove Boža. Đokin otac se zove Marin, radi u klanici a ponekad i svira po kafanama. Vladin tata je svirač, zove se Mile. Majka mu je zaposlena i prima platu, od toga žive. Taj Vlada je glavni žicaroš. Ide po kafanama pa prosi i uvek kaže kako nemea oca a tobože prosi za hleb. A laže, majke mi, laže, ima oca. Mi ne volimo Vladu, zato što laže a i zato što ne ulaža u kasu. Sve sam potroši bez nas. Đorđev otac zove se Miodrag, radi u jednom preduzeću. Naš član je i Bruno, on nema ni oca ni majke, živi kod dede. Deveti nam je član Ratomir, otac mu se zove Boža, čini mi se da je krojač, šta li je… Mogli bi da imamo još puno članova. Ali ih ne primamo, ne valjaju…

„NAJVIŠE VOLIMO GANGSTERSKE FILMOVE…“  

Priča se nastavlja ovako:

• – Gledamo svaki film, naravno. Najviše volimo gangsterske i kaubojske. Kad imamo para mi uzimamo kartu, kad nemamo, mi se „ubacimo“ džabe. Puste nas oni na vratima ili im podvalimo. Svi ivemo u školu. Naši učitelji ne znaju za našu družinu, taman posla kad bi znali. Bruno je ponavljao po treći put… Pričaju da su neki mangupi otvarali grobnice i pljačkali ih. To nismo bili mi. To su bili neki veliki. Đaci su i oni. Mi ne znamo koji su to bili… Nas je strah da idemo noću na groblje…

Priča je dugačka. Čitava dva sata su nam ovi mali naivni dečaci pričali svoju priču. O svojim nestašlucima, o sitnim krađama, o prošnjama, o tome kako su se „ubacivali“ u curkus, kako idu po baštama i kradu voće, kako se biju kamenicama, kako… ko bi sve to zapisao, mnogo je tih malih doživljaja, mnogo doživljaja za tako male godine…

Ko su oni? „Biografije“ su im vrlo slične i vrlo podudarne. Većina članova „Crnog pantera“ su bez roditelja, ili su deca mnogočlanih porodica. Bezazlena su ta deca. Naivno pričaju svoje žitije i svoje avanturice. Ne kriju ništa. Začudo, ima tu i neke humanosti. Naprimer, kad majka nekog od njih „nema pare da kupi hleb“, onda joj oni daju iz svoje kase! Ona vrati – ili ne vrati. Da li se iza ove humanosti krije neko starije lice, neko koje eksploatiše ovu nevinu i naivnu decu? Nisu li oni oruđe nesavesnog čoveka? Družina im se zove „Crni panter“. Oni znaju za još dve družine, obadve se zovu „Razbojnik“. (Po tome se vidi koliko je to ime popularno, koliko ono kazuje samo po sebi. Zašto bi deca uzela baš to ime, zašto ne neko drugo. Ime je privlačno…)

Filmovi, loši filmovi… Uticaj filmova je očigledan. Stara je to tema. Valjda toliko stara koliko i sam film. Da li su ova deca predodređena za uticaj loših filmova? Da li postoje dispozicije u njihovom socijalnom položaju? Svakako. Jer – pogledajte njihove biografije. Jedan od njih nema ni oca ni majke, ne pamti svoje roditelje, napušten je, niko o njemu ne brine. Drugi je sin čoveka koji po čitavu noć banči po kafanama, svirucka pomalo, a više pije i drema za stolovima. Treći je član porodice u kojoj ima šestoro dece a osmoro ih je u kući… Četvrti ima i oca i majku a u stvari ih nema, jer su ga oboje napustili, on sad živi kod dede, jurca po ulicama, nikad nije kod kuće, krade, laže, razbija prozore, kalauzima otvara vrata i ormane… Peti, šesti, deveti – uvek ista priča, uvek slična priča… A kad na sve to naiđe i uticaj lošeg filma, onda je čitava stvar sasvim gotova. Film je ovu decu izvukao na ulice, naterao ih da podražavaju gangstere i razbojnike, naterao ih da beže iz kuća, da beže iz sela u grad „jer u selu nema bioskopa, nisam lud da sedim tamo“, naterao ih da osnuju družinu koja se zove „Crni panter“, „Razbojnik I“, „Razbojnik II“, ili kako sve ne…

PRIČA O DEČAKU KOJI SE ZOVE BRUNO

Hoćete li, možda, detalje o nekome od njih? Evo samo jednog. Reč je o Brunu, čija je majka Italijanka. Ima i oca i majku a u stvari nema ni oca ni majku. Roditelji su se razveli. Majka se preudala. Otac se oženio. Očuh ga ne tripi i najurio ga. Maćeha ga ne trpi i najurila ga. Prihvatio ga deda, stari penzioner koji živi u Zaječaru. On nam priča:

• – Šta sam mogao, žao mi ga. Lep je dečak, zdrav, jak… Ali, ne valja ništa. Ne sluša me. A ja se mučim, radim pod starost jer imam malu penziju, da bih nekako prehranio i njega i sebe. Roditelji su ga napustili, jure ga… A Bruno ne valja. Laže, krade, skita, tuče se, nikad nije kod kuće… Potkrada i svoje najbliže…

Razgovarali smo i sa sestrom njegove majke:

• – Sramota je to što ga ona ne prima. Preudala se, sa ovim mužem ima decu, pa Bruna i ne gleda… Tu skoro Bruno umalo da pogine. Našao negde bombu, čeprkao po njoj, bomba eksplodira i umalo da ga ubije. Srećom je ostao živ… Čudi me da ne može da se nađe neki zavod pa da Bruna tamo pošaljemo…

Jedna učiteljica kaže ovako:

• – Imam mnogo teškoća sa takvom decom. Eto, taj Bruno, ponavljao je i po treći put. Ništa ne uči. Vrlo je teško smestiti neko dete u dom za maloletnike, ili za napuštenu decu. Velike su procedure a troškove neka ko da plati… Tu nedavno, rešavano je o tome koju decu poslati na letovanje. Od ove napuštene dece, nijedno nije moglo otići. Otišla su deca koja imaju roditelje, čiji su roditelji zaposleni, imaju prihode… A velike pare su utrošene za to letovanje. Zar nisu mogla da na letovanje odu baš ta deca… Ta deca nisu izgubljena. Mi imamo utisak da se tu još mnogo može popraviti, samo treba mnogo smisla i volje… Začudo kako u Zaječaru ima mnogo takve dece…

Dakle, svako dete ima svoj mali roman. Jedan od tih romana smo ispričali, to je „slučaj Bruno“. Ostali su slični…

A asocijacije na ovu temu su bezbrojne: Društvo prijatelja dece, šta ono radi? O kojoj deci ono brine, kojoj deci je ono prijatelj? Društvene organizacije – da li su se one pobrinule za ovu decu? Socijalne ustanove – imaju li makar evidenciju o toj deci? Školske vlasti – da li su bar jednom diskutovale posebno o toj deci jer, na kraju krajeva, to su đaci. Itd.

Dok mi tako razmišljamo i beležimo ovu priču o devetorici dečaka iz „Crnog pantera“, oni i dalje komotno švrljaju ulicama u neko goba noći i prosjače:

• – Čiko, daj mi pet dinara da kupim… hleba…✭