Slično divljenje pokazalo je i pedesetak predstavnika ustanova i preduzeća sa područja Zaječara na skromnoj svečanosti pre puštanja prvih zalasa u etar. Svaki je od njih došao da vidi nešto novo i svaki je izjavio da je stvarnost viđenoga prevazišla očekivanja.

Radio stanica – kulturno i agitaciono žarište u Timočkoj Krajini

Osvrnimo se malo unazad i pokušajmo da vidimo šta je prethodilo ovome. Pre svega da se podsetimo: radio stanica u Zaječaru nije nova stvar za nas; poznajemo je još iz doba njene „mladosti“, kada je bila samo razglasna stanica, pred kraj 1944. godine. U to vreme je samo građane Zaječara obaveštavala o situaciji na frontu. Nešto kasnije, polovinom 1945. godine, ona prerasta u radio stanicu čiji se talasi „oslobađaju“ žica i raspršuju slobodno na sve strane, prodirući do 100 kilometara u poluprečniku. Bio je to događaj, naročito za Vlahe, kojima se omogućuje (prvi put u njihovoj istoriji) da na svom jeziku čuju o zbivanjima u zemlji i celom svetu.

Nešto kasnije rad u stanici dobija svoj planski određeni tok i slušaoci su bili oslobođeni neizvesnosti: hoće li danas biti neka emisija ili ne. Od 1947. godine stanica radi po sedam a kasnije i više sati dnevno, od kojih je samo lokalni program iznosio četiri sata. U to vreme stanica već pretstavlja čvrsto organizovanu radnu jedinicu, sa potrebnim „sektorima“: tehničkim, muzičkim i novinarskim (srpska i vlaška redakcija).

Vremenom Radio Zaječar postaje sve važniji činilac u ideološkom, političkom i kulturnom uzdizanju širokih masa, naročito Vlaha; svojom originalnom srpskom i vlaškom narodnom muzikom i govornim emisijama postaje popularna i rado slušana u celoj Istočnoj Srbiji i dobrom delu pogranične Bugarske. Ona je razvila živu agitacionu delatnost naročito od druge polovine 1948. godine pa nadalje, posle preduzetih „mera“ od strane SSSR i satelitanije za svakovrsno ugrožavanje slobode i nezavisnosti naše zemlje, tumačenjem (posebno kroz vlaške emisije) istine o nama i n j i m a. – Sve je to činilo da radio stanica postane sve više kulturno i agitaciono žarište u Timočkoj Krajini. O svemu ovome govore i mnogobrojna pisma primljena od slušalaca sa željama, primedbama, predlozima za poboljšanje programa, upozorenjima na nedostatke i slično, što potvrđuje da je stanica već postala – naša. Kada je u martu 1949. godine morala da prekine rad zbog nevremenom pokidanih veza između predajnika i studia, stiglo je jedno pismo od slušalaca iz Bugarske, na ilegalan način prebačeno preko granice, u kojem zabrinuto pitaju: šta se to desilo, zašto stanica ne radi? – Grupi tehničara je ovo dalo snage da sa najoskudnijim sredstvima, izlažući mestimično i život opasnosti, otkloni zastoj za samo četiri dana. (Kada je već reč o Bugarskoj, da li bi bilo i suviše neskromno pitanje: nije li možda i Radio Zaječar, bar malo, pomogao onu prošlogodišnju „migraciju“ iz pograničnih krajeva Bugarske na sektoru Timočke Krajine u Jugoslaviju, koju smo ovde u Zaječaru pratili iz dana u dan?)

Primitivni uređaji koče napredak

No uprkos svemu ovome Radio Zaječar nije mogao da u potpunosti odigra ulogu koja se od njega očekvala i (s pravom) zahtevala. Uzroci su dvojaki: prvo, malobrojan i neiskusan kadar novinara (ovo se skoro u potpunosti odnosi i na muzički i tehnički sektor) i drugo, još važnije, najoskudniji i najprimitivniji tehnički uređaji i postrojenja koji se mogu zamisliti. Retko se ko sa strane nije nasmejao grotesknim izgledima rogozom i jutom obloženih studia i hrpi raznorazno iskrpljenih, isprepletenih i povezanih žica i kablova u tehničkoj režiji. Bila je prava muka pozivati beogradske umetnike koji su s vremena na vreme posećivali Zaječar da dođu i dadu neki koncert preko radia (oni uvek vole da „pogledaju“ sve u stanici i posle u drugim mestima pričaju šta su videli).

Pomoć skoro nikakva i ni od koga nije primana. Ko je hteo da pomogne – nije mogao, ko je mogao – nije hteo. I tako su godine prolazile, a da stanica tehnički ne samo nije napredovala već je iz dana i dan slabila – stari materijal se trošio a novi nije nabavljao. Radio Beograd i kasnije Uprava za radiodifuziju Vlade NRS izdašno su nudili prazna obećanja o pomoći u izgradnji stanice, ali ne i materijalna i finansijska sredstva za to. Rukovodstva stanice su se pretežno oslanjala na ta obećanja, nemoćna i nesnalažljiva da sama što preduzmu.

Kraj takvom stanju morao je doći, i došao je. Krajem oktobra prošle godine glas Radio Zaječara je umukno. Postavilo se opšte pitanje: „A šta sada?“

Jedno kratko objašnjenje. Nešto pre ovog događaja radio stanicu je preuzeo na izdržavanje Savet za prosvetu, nauku i kulturu NRS, a za direktora je postavljen Petar Morarević, ranije predsednik Saveta za kulturu Sreskog narodnog odbora u Kladovu – čovek retko agilan i smeo u poduhvatima. To su bila dva sudbonosna momenta za budućnost Radio Zaječara koji su se uzajamno odlično dopunjavali: Savet je pokazao više interesa za stanicu, a direktor je taj interes pametno i maksimalno iskoristio.

Smeo poduhvat

Pre pet meseci kolektiv stanice doneo je čudnu, a za neke čak i smešnu, odluku: da novinari odlože svoje olovke i pera, muzičari svoje instrumente, tehničari aparature i da se zajednički prihvate drugih, praktičnih „instrumenata“: lopate, ašova, mistrije itd. i – izgrade novu stanicu! Smelost takve odluke bila je utoliko veća što slika te nove stanice nije postojala čak ni u glavama onih koji su trebalo dad je izgrade, pre svega direktora i tehničkog rukovodioca. Nekim besposlenim posmatračima sa strane, koji su „mislili“, bio je ovo poduhvat unapred osuđen na štetu. Kolektiv, naprotiv nije imao vremena za „razmišljanje“, on je morao da radi.

Bez ikakvog unapred izrađenog projekta i predračuna, počelo se od – A. I svako nareno slovo nove radio stanice osvajalo se kao Ćopićev „Grad Bukvar“.

Dugo vreme posle ovoga trebalo je imati sreće pa zateći direktora u Zaječaru. Pravce njegovih putovanja pokazivali su poštanski žigovi na paketima sa najraznovrsnijim materijalom i instrumentima i pečati na računima za isplatu.

U pogledu materijala svaka zahvalnost pripada Boru. On takoreći poklanja stanici materijal u vrednosti od preko šest miliona dinara, i to materijal bez kojeg se ne bi mogla ni zamisliti izgradnja stanice. Savet za nauku, prosvetu i kulturu NRS investira tri miliona dinara, što pokazuje njegov nesumnjiv interes u napredak radio stanice.

Zahvaljujući svemu ovome, kao i nesebičnom zalaganju kolektiva stolarske radionice „13. juli“, mašinske radionice „Arsenije Spasić“, Centralne rudarske radionice u Grljanu i dr., kolektiv stanice uspeva da za rekordno kratko vreme, od nepunih pet meseci, izgradi nov govorni i muzički studio sa savremenim tehničkim uređajima, podigne dva antenska stuba visine po 35 metara i izgradi zemljovod za antenu, izgradi savremenu tehničku režiju koja će omogučiti kvalitetno odvijanje programa, preseli predajnik sa železničke stanice na četiri kilometara van grada i poveže ga sa studiom, da pripremi dobar deo materijala za izgradnju novog predajnika jačine pet kilovata antenske snage itd. Bila je zadivljujuća energija celog kolektiva kojom je izvršavao sve ove zadatke. Samo njegov dobrovoljni rad procenjen je na preko dva miliona dinara. Nagrada od 100.000 dinara koja je predata ovom vrednom kolektivu samo je skromno priznanje za ono što je postigao. I ako su se ljudi u prošlu nedelju zadivili onome što su videli, onda je to zasluženo i kolektivu može služiti za ponos.

Počelo se od A. ali još dosta ima do Š. Prihvaćen je zadatak da se izgradi petkilovatni predajnik, dovrši kompletiranje studiskih uređaja, obezbedi jedna montažna zgrada za smeštaj radnih prostorija i tehničke radionice. Dosad postignuti uspesi su samo obaveza za dalje napore.

A onda, od svega najvažnije, borba za program, koji će biti najvidljiviji rezultat već stečenih žuljeva. Svakog momenta treba imati u vidu da ljudi neće gledati uređaje, već slušati program. Time ih treba zainteresovati, time ih „osvojiti“. A njihovo priznanje biće za kolektiv – i najveća nagrada. ✭