Pošto prva integracija nije dala rezultate dolazi do druge. Kombinat za eksploataciju i preradu nemetala zajedno sa Fabrikom porculana stupaju u zajedništvo i formiraju novo preduzeće pod nazivom Industrija i rudnici nemetala koje je počelo da radi 1. juna 1962. godine. Preduzeće je za osnovni cilj imalo razvoj i modernizaciju eksploatacije kvarcnog peska, proizvodnje porculana i zasnivanje nove proizvodnje stakla, ali je radilo bez dovoljno sredstava i konkretnih programa, pa je u početku bilo lutanja.

Ondašnji glavni direktor „Nemetala-Zaječar“ Svetislav Petrović predlaže na drugoj sednici Upravnog odbora od 18. juna 1962. godine sopstveni službeni put u Hrastnik, radi dobijanja projekta za ukrasno staklo. To su bili prvi konkretni koraci u pravcu traženja rešenja za zasnivanje proizvodnje stakla.

Predstavnici novoformiranog preduzeća vode krajem 1962. i početkom 1963. godine razgovore o mogućoj integraciji sa staklarskom industrijom Paraćina i Pančeva, koje su zainteresovane da integrišu samo rudnik, što Radnički savet odbija kao delimično rešenje i izjašnjava se da se sa istima zaključe ugovori o poslovno-tehničkoj saradnji.

I Fabrika porculana traži mogućnosti za brže osavremenjavanje i razvoj kroz integraciju sa drugim jugoslovenskim istorodnim ili sličnim proizvođačima. Vode se razgovori o mogucoj integraciji sa Industrijom keramike u Zaprešiću i građevinskim preduzećem „Cer“ iz Čačka, ali bez uspešne završnice.

Pošto integracioni napori nisu urodili plodom, rukovodstvo preduzeća sa Privrednom komorom i društveno-političkim strukturama opštine definiše programski cilj i pravce daljeg razvoja, koji će se usmeravati na podizanje i izgradnju kapaciteta čija će se proizvodnja zasnivati na preradi kvarcnog peska. Opredeljenje je jasno. Treba zasnovati proizvodnju stakla za koju postoje osnovni uslovi, jer se glavna sirovina kvarcni pesak nalazi u neposrednoj blizini u Rgotini, te izdašnost sirovinske baze treba iskoristiti maksimalno.

Od opredeljenja do prvih koraka nije prošlo mnogo vremena. Krajem aprila 1963. godine preduzeće prima u radni odnos diplomiranog inženjera tehnologije Jovana Velickog, do tada službenika Fabrike šamota u Aranđelovcu, i postavlja ga za tehničkog direktora. Velicki je angažovan radi podizanja planiranih kapaciteta iz oblasti stakla i silikatne hemije. Smatralo se da će njegov dolazak u preduzeće odmah omogućiti realizaciju industrijskih kapaciteta, među kojima su pominjani: pogon za vodeno staklo, pogon za proizvodnju katodnih cevi, pogon za proizvodnju stakla za automobilske farove, fabrika ambalažnog stakla, kao i pogon za proizvodnju alkalnih i bezalkalnih staklenih vlakana.

Krajem maja 1963. godine predstavnici Instituta za kemiju i silikate iz Zagreba posetili su „Nemetale“ u cilju ispitivanja mogućnosti proizvodnje vodenog stakla, a potom izrade odgovarajuće studije o ovome. Upravni odbor odmah potom usvaja predlog za izradu studije koja će obuhvatiti problematiku izgradnje objekta za proizvodnju vodenog stakla i ukoliko bude dala odgovarajuće rezultate, na osnovu nje izradiće se investicioni program. Na istoj sednici usvojena je i odluka o izradi glavnog projekta za proizvodnju luksuznog stakla, a ovaj projekt izradio bi, takođe, Institut za kemiju i silikate u Zagrebu. Objekat za proizvodnju luksuznog stakla koštao bi 400-450 hiljada dinara i imao bi šest lonaca. Projekt za ovaj objekat bio bi brzo urađen, a predstavnici Instituta su izjavili da bi oni preporučili i ljude koji imaju iskustva za izgradnju ovakvih objekata, tako da bi isti bio gotov do kraja te godine, pogotovu što je u Prokuplju već napravljena jedna takva mala peć sa četiri lonca koja dobro funkcioniše, a proizvodi se brzo realizuju.

Desetog oktobra Upravni odbor Industrije rudnika i nemetala razmatra i usvaja investicione programe za izgradnju fabrike vodenog i ukrasnog stakla. U obrazloženju koje su dali vodeći ljudi preduzeća ukazano je da će planirani objekti u potpunosti koristiti kao sirovinu kvarcni pesak iz Rgotine, koji bi se neznatno oplemenjivao. Planirana proizvodna cena ukrasnog stakla utvrđena je na šest dinara po kilogramu, a tržišna je tada iznosila do 12 dinara.

Da bi proizvodnja ukrasnog stakla mogla od početka da bude uspešna bilo je potrebno dovođenje jednog ili dvojice staklara iz Italije, koji bi, s obzirom na svoje dugogodišnje iskustvo, uhodali proizvodnju i obučili ljude. Ova proizvodnja obavljala bi se bez kalupa, a takav način oblikovanja zahteva majstorstvo, veštinu i iskustvo. Zbog toga se nije računalo na staklare iz Rogaške Slatine ili Samobora, jer kako je rečeno na sednici, „proizvodnja je kod ovih fabrika serijska i bez nekog šireg asortimana”, pa je zbog toga, u cilju obezbeđenja kvalitetne proizvodnje u pogledu načina oblikovanja po formi, neizostavno potrebno angažovanje iskusnih majstora iz Italije.

Uzgred dodajemo da je preduzeće tada obezbedilo iz Italije projekt za fabriku ravnog stakla u Zaječaru koji je izradio inženjer Feliče Frančeskini. Ovaj projekat je ustupljen inženjeru Mirjanu Grujiću, pomoćniku direktora Fabrike ravnog stakla u Pančevu, da ga pregleda i sačini kompletnu stručnu recenziju.

Fabrika ukrasnog stakla imala bi u prvo vreme peć sa četiri lonca, a kasnije, sa razvojem proizvodnje, kapacitet bi se uvećao za jedan ili dva dodatna nova lonca. Nije bilo jasno kakav bi proizvodni program imala buduća fabrika koja je trebala da angažuje i domaću radinost. Od različitih i raznobojnih staklenih šipaka oblikovali bi se ukrasni predmeti, sa vrlo dobrom cenom, čak dvostruko višom nego što je to bilo predviđeno investicionim programom. Verovalo se da će ovako iskalkulisana prodajna cena pokriti troškove proizvodnje, kao i transporta kvarcnog peska od Rgotine do Zaječara.

Investicioni program nije kompletno i detaljno urađen. Posebno njegov tehničko-tehnološki deo bio je bez potrebnih projekata. Pošto su od više organizacija sakupljene ponude za projektovanje glavne peći, pomoćne peći, tehnologije rukavaca na pećima i tehnologije topljenja staklene mase za 10 vrsti stakla, Radnički savet „Nemetala“ je ocenio da su one skupe, da će angažovati veći deo sredstava namenjenih za izgradnju fabrike, pa ih je odbacio i čitav posao projektovanja honorarno poverio inženjeru Jovanu Velickom, stručnjaku iz preduzeća, pod „tačno utvrđenim uslovima“. Ova odluka doneta je sredinom januara 1964. a izgradnja nove fabrike planirano je da otpočne u aprilu iste godine.

Na licitaciji krajem aprila 1964. godine, odlučeno je da se građevinski radovi povere preduzeću „lzgradnja“ u Zaječaru koje je ponudilo najbolje uslove. U međuvremenu izvršena je modifikacija odluke o zaduženju, pošto je Privredna banka SRS prenela određeni iznos sredstava Investicionom fondu sreza Zaječar, pa se nastavak kreditiranja odvijao preko ZKB – filijale u Zaječaru. Tada je doneta i odluka o finansiranju stambene izgradnje i kupovini 11 stanova, jedan broj za stručnjake buduće fabrike ukrasnog stakla, a ostali za radike Fabrike porculana.

Izgradnja fabrike ukrasnog stakla počela je maja 1964. i trajala nešto duže od godinu dana. Krajem 1964. za potrebe izgradnje ovog kapaciteta, odnosno za uvoz materijala i opreme za lončanu peć i temperice, organi upravjanja odobravaju 8.000 dolara u dinarskoj protivuvrednosti, a kasnije se ispostavilo da je to nedovoljno.

Još u toku izgradnje ove fabrike, organi upravljanja „Nemetala“ razmatrali su i usvojili investicioni program fabrike ambalažnog stakla, koji su delom izradile stručne službe preduzeća. Tada je zaključeno da se staklena ambalaža prodaje na području srezova Zaječar i Niš i izvozi u NR Bugarsku. Komentar za ovako kratkovidu poslovnu politiku i nije potreban, a realizacija ovog programa pala je u vodu. I pre toga razmatrane su različite mogućnosti izgradnje kapaciteta za proizvodnju stakla. Izrada staklenih alkalnih i bezalkalnih vlakana, automobilskih farova, televizijskih ekrana, bila je takođe predmet ozbiljnih razmatranja, ali se od takvih opredeljenja brzo odustajalo.

Sve u svemu, bilo je više koncepata za zasnivanje proizvodnje stakla u Zaječaru, ali ni jedan nije bio pravi, kako se docnije pokazalo. U razgovore o novoj proizvodnji ulazilo se nasumice i nepripremljeno, bez dovoljno relevantnih podataka i istraživanja tržišta. Bilo je i lutanja u izboru tehnologije i programske orijentacije.

POČETAK RADA FABRIKE ŠUPLJEG-RASVETNOG STAKLA (1965-1969.)

Radovi na izgradnji Fabrike ukrasnog stakla bili su okončani u septembru 1965. godine, a potom je otpočeo probni rad. Radnički savet „Nemetala“ je dva meseca docnije, 26. novembra 1965. godine doneo odluku o osnivanju fabrike. U odluci Radničkog saveta broj 2652/4, stoji:

1. U sastavu Industrije i rudnika nemetala Zaječar osniva se jedinica sa internim obračunom pod nazivom:

„FABRIKA ŠUPLJEG – RASVETNOG STAKLA“ sa sedištem u Zaječaru u ul. Van varoš bez broja.

2. Delatnost jedinice je: proizvodnja i prerada svih vrsta šupljeg stakla, kao i vršenje drugih poslova u okviru osnovne, pomoćne i sporedne delatnosti utvrđene normativnim aktima osnivača.
3.  
4. U pogledu svog statusa Fabrika šupljeg rasvetnog stakla u Zaječaru je jedinica sa internim obračunom u sastavu osnivača Industrije i rudnika nemetala Zaječar, koji obezbeđuje sredstva za osnivanje i početak rada.
5. Jedinicom rukovodi upravnik Mirjana G. Đorđević, diplomirani inženjer tehnologije, dok će istu potpisivati glavni direktor Industrije i rudnika nemetala Zaječar, čiji je potpis deponovan kod nadležnog organa.
6. Osnivač jedinice je Industrija i rudnici nemetala Zaječar, sa sedištem u Zaječaru u ul. Željeznička br. 13.
7. Kao dan početka radova Fabrike šupljeg-rasvetnog stakla utvrđuje se 1. decembar 1965. godine.
8.  

Usvaja se ugovor o regulisanju međusobnih prava i obaveza između Industrije i rudnika nemetala Zaječar, kao osnivača, i novoosnovane jedinice Fabrike šupljeg-rasvetnog stakla u Zaječaru.

Do promene naziva fabrike nije došlo pukom slučajnošću. U međuvremenu, dok je trajala izgradnja građevinskih objekata, odustalo se od ranijeg proizvodnog programa ukrasnog stakla. Uvidelo se da on ne pruža skoro nikakve garancije u pogledu plasmana, a time i uspešnog rada fabrike.

Fabrika je izgrađena minimalnim sredstvima od 1.600.000 dinara, što se u mnogome odrazilo na njenu tehničku opremljenosti druge brojne nedostatke koji su se pojavili u proizvodnji. U toku izgradnje, radi uštede, odstupalo se od prvobitnih projekata koji su menjani, dok je sama izgradnja fabrike u dobroj meri bila improvizovana.

Zbog skučenog prostora u proizvodnoj hali uslovi rada bili su vrlo otežani. Po prvoj ideji, fabrika je bila projektovana za proizvodnju ukrasnog stakla, a po novom programu proizvodila je rasvetna tela od opalnog stakla, kugle i plafonjere različitih oblika i dimenzija. Tehnologija njihovog oblikovanja bila je drugačija od prvobitno predviđene za proizvodnju ukrasnog stakla. Zbog većeg broja radnika nego što je predviđano nije bilo moguće uvođenje petog i šestog radilišta. Kapaciteti odgrevnih peći bili su takođe nedovoljni, jer su ove projektovane za ukrasno staklo a ne za rasvetne kugle od opala, što je izazivalo češće zastoje i stalne probleme u radu.

U pogledu kapaciteta, sve je, tako reći bilo minimizirano, počev od magacina gotovih proizvoda pa preko rezervoara za gorivo, uskih šahti i mnogo još drugog. Fabrika je izgrađena usred njiva, bez pristupnog puta ili industrijskog koloseka, što je otežavalo redovno snabdevanje sirovinama, repromaterijalom i gorivom. Teške kamionske cisterne, kojima je dopremano gorivo, često su se zaglavljivale u mekoj oranici, te nije bio redak slučaj da budu izvlačene tegljačima i guseničarina. Zbog meke podloge nije uspeo pokušaj nasipanja puta šljunkom iz Timoka. Često je zbog nedostatka goriva prekidana proizvodnja i po nekoliko dana, dok bi se za to vreme temperatura peći održavala običnim lož uljem, što je bilo rizično.

Osim zvučnog imena, sve ostalo nije ni malo podsećalo na fabriku. Počev od zastarele peći sa četiri lonca, pa do ostale prateće tehnološke opreme, koja je, uglavnom preuzeta od drugih proizvođača koji su je kao zastarelu odbacili, nova fabrika podignuta usred kukuruza, bez saobraćajnica, nije obećavala svetlu perspektivu.

U realizaciji proizvoda bilo je problema na samom početku. Za četiri meseca rada prodato je tek 4.000 komada rasvetnih kugli. Kalkulacije još tada pokazuju da ova proizvodnja neće moći da obezbedi rentabilno poslovanje. Zbog tehničkih nedostataka i neizučenog tržišta nije moglo da se pređe na proizvodnju nekog drugog artikla. Iz tih razloga postavljalo se i pitanje osipanja kadrova. Za početak rada bio je obezbeđen relativno dobar staklarski kadar, ali je zbog nižih ličnih dohodaka nego u ostalim staklarama i zbog nedostatka stanova njihov dalji opstanak bio doveden u pitanje, tako da su mnogi odlazili iz Zaječara.

Od početka rada fabrike (1965.) kao VKV radnici, vođe radilišta, radili su: Edvard Zaletel, Viktor Vajt, Josip Perko, Aleksandar Simić, Miodrag Borzoš, Stanimir Savić i Živojin Miletić.

Kao KV staklari radili su: Milija Božinović, Toplica Jovanović, Radomir Radenković, Milan Miletić, Tomislav Stefanović, Radoje Milenković, Đorđe Gojković, Rodoljub Bogdanović i drugi.

Prvi topari stakla bili su od 1965. Živoje Stojković i Miodrag M. Nikolić.

Zbog sve lošijih i težih uslova rada odlučeno je da se radi iseljavanja odgrevnih peći podigne građevinski aneks, što je i učinjeno tako da su radnici u vreme premeštanja odgrevnih peći koristili kolektivni godišnji odmor za 1966. godinu.

Uporedo sa izmeštanjem odgrevnih peći nabavljena je dopunska oprema, među kojom paljač mašina i dva cajga. Pošto je na potezu lončane peći stvoren veći prostor, iseljavanjem ogrevnih peći, omogućeno je uvođenje petog i šestog radilišta, pa je instalisani kapacitet lončane peći od šest lonaca mogao u celini da se koristi.

U aprilu 1966. godine obavljeni su izbori za Radnički savet „Nemetala“ i Radnički savet Fabrike rasvetnog-šupljeg stakla. U takozvani Centralni radnički savet Fabrike izabrano je sedam, dok je za Radnički savet Fabrike izabrano 15 radnika. Za prvog predsednika Radničkog saveta Fabrike rasvetnog-šupljeg stakla izabran je Borivoje Bogojević, a za zamenika Viktor Vajt.

Polugođe te godine fabrika dočekuje sa 95.280 dinara gubitaka.

Pošto je remont fabrike završen, a sve sa ciljem preorijentacije proizvodnje, pristupilo se proizvodnji trgovačkog stakla. Prvi asortiman bile su čaše i servizi od bojenog stakla sa dekorativnim motivima. Proizvodnja rasvetnog stakla trebala je da se nadalje odvija samo po potrebi tržišta.

Uvođenje novog asortimana nije moglo da do kraja godine ne spasi fabriku gubitaka. Zbog rekonstrukcije fabrika nije radila 53 dana, te je gubitak po završnom računu za 1966. godinu iznosio 672.968 dinara. U 1966. u fabriku dolaze kvalifikovani staklari: Mlađan Nikolić, Miloš Todorović, Miodrag Rajić, Predrag Milivojević i drugi. Obračunski radnik bio je Dragoljub Urošević, a knjigovođa Jakoslava Omerović.

Početkom 1967. situacija u fabrici nije bila ništa povoljnija. Organi upravljanja „Nemetala“ zatražili su da fabrika preduzme odgovarajuće mere i stane na zdrave noge, ili će u protivnom biti likvidirana. Mere su i preduzete, ali nisu dovele do boljeg poslovanja fabrike. Zbog nedostatka stručnih radnika proizvodni kapacitet je korišćen samo sa 50 odsto, jer bez stanova nisu mogli lako da se obezbede novi majstori stakloduvači. U 1967. godini u kolektiv dolaze kao KV bankari Božidar Točević, Lazar Zikić, lija Adamov, Gradimir Manojlović, Vladimir Milošević, Dragiša Filipović, Josif Nikolić, Slobodan Petrović, Slobodan Radosavljević, Todor Vučkovski, Milomir Čeperković, Anta Kančič, Bratislav Jović i drugi, a od topara Dragoslav Antanasković i Preslav Tasev. Magacioner je bio Živojko Prvucović.

Radnički savet Fabrike koji je imao status pogonskog, obratio se sredinom godine Centralnom radničkom savetu tražeći pomoć u odlaganju otplate kredita u 1967. kao i odlaganje otplate kredita za naredne tri-četiri godine kako bi pogon stao na sopstvene noge.

Krajem 1967. godine, u traženju izlaza iz nepovoljne situacije, Fabrika počinje izradu elemenata za stone lampe. Vrednost neto mesečne nove proizvodnje iznosila je 200 hiljada dinara. I pored svojski ispoljenog angažovanja čitavog kolektiva da se otklone teškoće, Fabrika završava 1967. godinu sa gubitkom od 165.618 dinara.

U toku 1968. godine nastojalo se svim silama da se stanje u fabrici popravi i da se dostigne potreban obim proizvodnje. Tek pri kraju godine, u septembru i oktobru, postignuta je mesečna neto vrednost proizvodnje iznad 300 hiljada dinara, koja je pokrivala troškove, lične dohotke, kao i deo za pokriće ranijih gubitaka. Bio je to i prvi nagovestaj o mogućnosti rentabilnog poslovanja fabrike, pod uslovom da se ostvari tokom cele godine postignuti obim mesečne neto vrednosti proizvodnje. I pored ovog optimističnog nagoveštaja fabrika, ipak, završava poslovnu 1968. godinu sa negativnim saldom u iznosu od 365.766 dinara. U fabriku tada dolaze između ostalih Slobodan Savić i Miodrag Pavlović, prvi kao stariji, a drugi kao mladi pomoćnik majstora, zatim Milorad D. Mitrović, Mile Jovanović i Milorad Nikolić, kao bankari. Kao vođa radilišta dolazi Radoslav Jovanović.

Trogodišnji rad fabrike je praćen mnogim problemima koji su parcijalno rešavani, ali bez većih krajnjih efekata. U ovom periodu, ako bi se sačinjavala grublja analiza, karakteristično je sledeće:

 

– Niski tehničko-tehnološki nivo proizvodnje, zastarela oprema i teški uslovi rada nisu mogli da omoguće uvođenje šireg asortimana. Radilo se skoro bez ikakavih tehničkih pomagala, sa minimumom opreme nabavljenom od Srpske fabrike stakla u Paraćinu, koja je, pre toga, kao tehnološki zastarela bila izbačena iz redovnog proizvodnog procesa.

– Veoma teški uslovi rada, zbog skučenog prostora i loše dispozicije lončane i odgrevnih peći, ograničavali su proizvodnju, jer su se ljudi praktično nalazili u sendviču dva jaka toplotna izvora. Sa jedne strane bili su izloženi nesnosnoj jari koja je izbijala iz otvora lončane peći, dok im je sa druge strane vatra i toplota dolazila iz statičnih odgrevnih peći-furuna. Nalazili su se praktično između dve vatre, te je malo ko mogao da izdrži puno radno vreme i da ga iskoristi za produktivan rad, jer neke efikasne ventilacije ili termičke zaštite toplotnog zračenja peći nije ni bilo.

– Isprekidana tehnološka linija, jer se između pogona osnovne izrade i odeljenja dorade nalazio sanitarni čvor, izazivala je dodatne nevolje. Umesto što kraćeg unutrašnjeg transporta od pogona oblikovanja do dorade, poluproizvodi su prevoženi uzanim hodnikom koji je uz to skoro uvek bio zakrčen „trokovima“ nedovršene robe. U unutrašnjem transportu polom proizvoda iznosio je i do 30 odsto, što se i finansijski negativno odražavalo.

– Veoma niski lični dohoci, uglavnom ispod startnih osnovica, uz to sa neredovnom isplatom, brzo su učinili svoje. Dolazi do naglog osipanja kolektiva i to majstora. Velika fluktuacija je uticala da se, umesto na šest lonaca prosečno radi na tri, znači sa pedeset odsto kapaciteta, što se odrazilo na izvršenje planskih zadataka.

– Izrada kalupova vršena je na strani, jer u tadašnjoj maloj fabričici nisu postojale pomoćne radionice, te je često dolazilo do zastoja u proizvodnji dok ne stignu naručeni kalupovi.

– Komercijalna služba „Nemetala“ bila je u kontinuiranom raskoraku sa proizvodnim pogonima, a posebno sa Fabrikom šupljeg-rasvetnog stakla. Komercijala „Nemetala“ često je pismenim nalozima zahtevala uvođenje u proizvodnju određenog asortimana, ne poznavajući situaciju u pogonima. U većini slučajeva za uvođenje novog asortimana nisu postojale ni tehničke ni kadrovske mogućnosti. Pa i kada bi se posebnim naporom i proizvelo nešto novo, pokazalo se da je to bio komercijalan promašaj. Tržište nije reagovalo na te „novitete“, pa su se gomilale zalihe nekurentne robe.

Da bi se bolje shvatili „trgovački“ maniri tadašnje komercijale „Nemetala“, ilustrovaćemo ih jednim primerom: Umesto da traže kupce za bojeno trgovačko staklo, čiji je lager bio veliki, neko se dosetio da je komercijalni hit u proizvodnji abažura za stone lampe od opalnog stakla. Ove abažure koristila bi Fabrika porculana za izradu i montažu kompletnog proizvoda, takozvane „Aladinove lampe“. Sve je to učinjeno a da prethodno nije dobro istraženo tržište. Pošto je prodaja stonih lampi došla u zastoj, Fabrika porculana mogla je da primi samo jedan deo proizvedenih opalnih abažura, tako da se veći deo od proizvedenih 15.000 komada, povlačio na mnogim mestima Fabrike rasvetnog-šupljeg stakla, bez nade da će biti skoro prodat.

Pored desetak dobrih majstora fabrika je u to vreme imala samo jednog školovanog stručnjaka, tadašnjeg upravnika pogona Mirjanu Đorđević, diplomiranog još nedovoljno iskusnog inženjera tehnologa, koja je kao stipendista opštine i „Nemetala“ pravo sa fakulteta bila raspoređena na vrlo složenu dužnost. Drugih kadrova nije bilo, ni pogonskih inženjera ni tehničara. Mirjana Đorđević brzo je ovladala praksom, ali sama nikako nije mogla da poboljša situaciju, ne zbog napred iznetih razIoga, već i zbog klime koja se u to vreme u direkciji „Nemetala“ stvara sa svim odlikama otuđenog centra moći u čemu je prednjačila komercijala kombinata.

Centralni radnički savet „Nemetala“ više puta je, razmatrajući finansijsku situaciju, raspravljao o preduzimanju određenih mera ili, u protivnom, da se fabrika kao nerentabilna zatvori. U predlaganju mera za sanaciju, pristupalo se improvizovano, bez pravog rešenja, zasnovanog pre svega na dobrom poznavanju tržišta i drugih ekonomskih analiza, pre svih, bez osnovnih kalkulacija i izvođenja računa rentabiliteta. Takav pristup, uz uvažavanje svih napred pomenutih objektivnih tehničko-tehnoloških ograničenja, nije mogao da dovede do rezultata sve do sledeće 1969. godine kada dolazi do nimalo slučajnog preokreta.

PREKRETNICA U 1969. GODINI

U životu i radu svakog kolektiva pojedine godine postaju zapamćene kao granične. Takva je bila 1969. godina u kojoj je napravljen istorijski preokret sa novim odrednicama u radu.

No, i 1969. godina nije započeta ništa slavnije nego prethodna. Fabrika je zbog loše odabranog asortimana radila sa smanjenim kapacitetom, te je veliki broj proizvodnih radnika bio u režiji bez pravog posla. Prvo polugođe završeno je sa gubitkom zbog velikih zaliha neprodate robe. Proizvodni nedostaci su kako-tako prevladavani, ali roba nije nalazila put do kupca. Magacini su bili prepuni nekurentnih zaliha, a proizvodi koji su nekako dospeli do trgovačke mreže nažalost nisu stizali i do potrošača, već su kao bezvredni ležali u magacinima prodavnica.

Osnovi problem bio je u tome kako proizvodnju učiniti tehničko-tehnološki produktivnijom i istovremeno tržišno prihvaćenom.

 

U komercijali „Nemetala“ je očigledno mnogo škripalo. Pored toga što je prodaja šupljeg stakla bila ispod svakog očekivanja, nastajali su problemi i u realizaciji porculanske robe koja je takođe gomilana na zalihama.

U traganju za izlazom iz nepovoljne situacije, u direkciji preduzeća učinjene su i kadrovske promene. Za novog komercijalnog direktora nakon konkursa izabran je i postavljen mladi diplomirani ekonomista Milosav Todorović koji je u Zaječar došao iz Srpske fabrike stakla u Paraćinu, čji je stipendista bio. Radeći prethodno u paraćinskoj staklari kao šef računovodstva, a zatimi na poslovima kapitalne izgradnje, Milosav Todorović praktično nije imao neposredno iskustvo na komercijalnim poslovima, što se kasnije ispostavilo kao dobro. Potkovan teoretskim znanjem, sa urođenim smislom za organizaciju rada, Todorović organizuje komercijalu na novim osnovama. Istraživanje tržišta, a potom organizovanje proizvodnje za potrebe neposredne prodaje, bili su prvi uspešni potezi novog komercijalnog direktora Milosava Todorovića.

Posebnu pažnju Todorović poklanja Fabrici rasvetnog-šupljeg stakla. Zajedno sa diplomiranim inženjerom Mirjanom Đorđević, koja je u međuvremenu postavljena za direktora fabrike, čini okosnicu stručnog štaba koji će u kasnijim godinama osmisliti i realizovati zamašne programe razvoja.

Kako proizvodnju učiniti tržišno prihvaćenom i uz to otkloniti glavne tehničko-tehnološke probleme, bilo je prvo pitanje postavljeno novom stručnom tandemu. Za nepuna dva meseca dolazi do kompletne promene asortimana, pre svih lansiranjem nove serije serviza u boji „Rtanj“, koji je imao atraktivnu dekoraciju. Pored ove serije lansirani su i drugi atraktivni artikli koji su bili skoro unapred prodati. Do tada malo dekorativno odeljenje preko noći prerasta u veliku i vrlo važnu radnu jedinicu. Sve što je oblikovano u osnovnoj proizvodnji oplemenjivano je u nastavku proizvodnog lanca.

Vrednost proizvodnje se od 300 hiljada dinara utrostručuje na 900 hiljada dinara. Roba se više ne povlači po magacinima već brzo nalazi put do krajnjih kupaca. Kraj godine dočekan je sa skoro praznim magacinima. Fabrika prvi put od osnivanja ostvaruje pozitivan finansijski rezultat. Pokriveni su svi troškovi, a za fondove je izdvojeno 17.872 dinara.

Da je do suštinskog preokreta došlo za par meseci u kojima je učinjeno mnogo najavljuje i preduzetni list „RIN“, koji u svom drugom broju od novembra 1969. piše o prekretnici.

U izveštaju sa izborne konferencije osnovne organizacije SK Fabrike šupljeg stakla (ovo ime je postalo zvaničan naziv firme), list „RIN“ komentariše: „Fabrika šupljeg stakla je u prošloj godini, kao što je poznato, imala gubitak od preko 35 miliona starih dinara. U prvih šest meseci on je sveden na svega sedam miliona dinara, a u naredna tri meseca ostvareni su dalji pozitivni rezultati u proizvodnom i finansijskom pogledu, tako da sa ostvarenjima iz prvog polugođa predstavljaju izvršenje plana sa preko 106 procenata.“

Rezultati nisu došli slučajno. Radilo se danonoćno, pa i nedeljom. Posebni napori čine se na zadržavanju postojećeg stručnog kadra i na angažovanju novog. Zapošljavaju se novi radnici tako da se kompletiraju sva radilišta, a lončana peć radi svojim punim kapacitetom od šest lonaca. Tada se zapošljavaju novi KV staklari: Radovaan Damljanović, Dragomir Nestorović, Jagodin Stankov, Ilmi Bajramovski, Velimir Jovanović, Božidar Kalezić i drugi. Pored proširenja osnovne izrade šire se i uvećavaju ostala odeljenja, pre svih dekoracija i brusiona „razno“. Za šefa dekoracije postavljen je Novica Pačariz, pre toga dugogodišnji uspešni organizator rada u mnogim radnim jedinicama Fabrike porculana. Njegovim dolaskom odeljenje dekoracije postaje kadrovski jače i organizaciono sposobnije.

Kolektiv kao da je dobio krila. Pozitivan finansijski rezultat i proizvodnja koju je tržište prihvatilo utiču na povećanje raspoloženja među radnicima i u kolektivu, pogotovu na njegovu slogu, od kada važi pravilo da je jedinstvo kolektiva jedan od elemenata uspešnosti u radu. Istovremeno, dobri rezultati nagone na nove akcije u pravcu otklanjanja svih nedostataka tehničko-tehnološke prirode, a razmišlja se i o trajnijoj budućnosti i sigurnijoj perspektivi. Svi su shvatili da je tajna uspeha u istraživanju tržišta, a potom u organizovanju proizvodnje prema njegovim potrebama. Dokazano je u praksi da za svaku proizvodnju koja je usmerena ka tržištu i od njega prihvaćena, nema velikih smetnji i da od tržišne verifikacije, u krajnjem slučaju, sve zavisi. Ovo pravilo i danas je na snazi u kolektivu.

Dokazano je, takođe, da bez neposredne korelacije između komercijale i proizvodnje nema uspeha. Prekretnica je nastala 1969. godine upravo kao rezultat neposredne sprege komercijale i proizvodnje, a takav rad je omogućio dalje razvojne korake, a docnije i velike poduhvate. ✭