Pitanje koje neki možda postavljaju u šali, dok je svaki novi dan prilika da se u to i uverimo.
SKVER projekat
TIMOKOM, UZVODNO
TIMOK (NAŠ ŽIVOT do 1952. godine) je bio najčitaniji list na prostoru Timočke krajine i predstavljao je glavno glasilo vladajuće posleratne avangarde. Pored obaveznih glavnih političkih poruka na prvih par strana, svaki broj donosio je i priče o svakodnevnom životu žitelja Timočke krajine, a koji se iz današnje perspektive može učiniti kao život sa mnogo više radosti i entuzijazma a mnogo manje briga. Nasmejana lica ljudi svih generacija plene sa ovih stranica i neizmernu zahvalnost dugujemo Timokovim foto-reporterima za ovo pravo blago vizuelnih tragova. Uz istraživački projekat o novinskoj fotografiji, u ovom segmentu donosimo zanimljive i zaboravljene priče o gradu u izgradnji i ljudima koji su mu podarili svoje živote.
Sa nadom da će ovo arhivsko blago biti digitalizovano u skorijoj budućnosti, donosimo vam neke detalje koji su privukli našu pažnju u formi novinskih isečaka. Kako su svi projekti SKVERa zamišljeni tako da budu dostupni širokoj javnosti, ukoliko posedujete fotografske ili neke druge materijalne tragove vezane za ovu temu, slobodno nas kontaktirajte. Vrlo rado ćemo ih uvrstiti u svoju kolekciju i učiniti dostupnim najširoj publici.
✭ Sve tekstove u ovom segmentu sajta prenosimo u njihovom izvornom obliku. Pristup ovom vrednom materijalu bio nam je omogućen u Istorijskom Arhivu “Timočka Krajina” Zaječar. Zahvalnost dugujemo i njihovoj biblioteci i stručnim saradnicima.✭
Filmska priča iz 1950. godine o nastanku Fabrike keramike i upornom i nezaustavljivom Stojanu Stojanoviću koji je, iznerviran padom plafona u Javnom kupatilu, započeo nešto u šta su svi oko njega gledali sa nevericom.
Istorija pokretnik slika u Zaječaru počinje davne 1913. godine i ideja mladog Luke Jovanovića koji je svom gradu poklonio prvu pravu filmsku Arenu.
Prvo javno kupatilo otvoreno je 1900. godine i, kao jedan od vodećih gradova u Srbiji, Zaječar počinje ozbiljno da vodi brigu o higijeni i zdravlju svojih žitelja.
Još jedan od dokaza neraskidive veze i ljubavi između malih Zaječaraca & Zaječarki i Kraljevice na fotografiji Bajrama Salijevića iz 1974. godine.
Da li ste znali da su Zaječarci prvi automobil na svojim ulicama videli 1924. godine, dok ih je tek 1927. avion iznenadio na tadašnjem aerodromu na Kraljevici?
U Zaječaru, 1966. godine.
Izradom detaljnog urbanističkog plana 1975. godine zaječarska glavna pijaca zamišljena je znatno drugačije od današnje. Da li će Zaječar ikada dobiti nešto nalik „Baš-čaršiji” ostaće nekim budućim generacijama da odgonetnu.
Zaječar je u drugoj polovini XIX veka bio jedan od razvijenijih gradova Srbije. On postaje politički, privredni, prosvetni i kultuni centar Timočke krajine.
Nikoličevo je 1972. postalo vest dana nakon otkrića termalnih izvora sa najvećim kapacitetom u Srbiji odmah iza Vranjske banje. Kao i gradnja medicinskog banjskog kompleksa, korišćenje tople vode kao prirodnog izvora energije ostala je do danas samo ideja na starom papiru.
Deca iz zgrade u ulici Ljube Nešića broj 153 postala su mala senzacija 1961. godine. Ne samo da su nakon osnivanja dečijeg kućnog saveta prestali svi problemi i neprijateljstva u samoj zgradi, već su mališani počeli da organizuju svoje slobodno vreme i igru onako kako su želeli, uz muziku sa gramofona i filmove sa dijaprojektora.
Kao nastavak priče o Nikoličevu donosimo dva teksta objavljena 1972. godine. U prvom je doktor Strašimir Petrović predstavio bolesti za koje se nikoličevska voda pokazala lekovitom, dok u drugom dipl. inž. Momčilo Vasiljević, tadašnji direktor Zavoda za poljoprivredu, piše o mogućnostima korišćenja tople vode za gajenje ranog povrća.
Fotografija Božidara Krstića objavljena u „Timoku” 1966. godine podseća nas na to kako je nekada izgledao vrtić kod Paviljona na Kraljevici, kao i na neka prošla vremena kada se boravak u prirodi smatrao neizostavnim delom bezbrižnog detinjstva.
Zanimljiva priča o neobičnom životnom putu Ilije Milkića (1884-1968.), Zvezdanca i trgovačkog radnika koji je postao jedan od najbližih prijatelja i saradnika V. I. Lenjina. Milkić je na svoj način učestvovao u februarskoj revoluciji 1905. godine u kafani „Plug” u Zaječaru iz kojeg je nakon toga bio proteran.
Jedan od poznatih zaječarskih “brendova” početkom pedestih godina prošlog veka bio je sirup od maline pod imenom “Zaječarka”. Sirup je prvi proizveo apotekar Sava Dimitrijević još krajem XIX veka od maline sa Tupižnice i Stare Planine.
U autorskom tekstu iz 1954. g. inž. Sreten Ljubisavljević objašnjava postupke tokom spašavanja šuma na Kraljevici od propadanja i parazita koji su pretili njihovom potpunom uništenju. Plan čija je glavna briga bila poštovanje postojeće ravnoteže u prirodi obuhvatao je i sađenje 75.000 (!) novih sadnica u periodu od tri godine.
Devetnaestog decembra 1986. godine u Zaječaru je ispisana jedna stranica istorije televizijskog informisanja: toga dana iz televizijskog studija uspostavljena je prva direktna prenosna veza u Srbiji. Emitovan je prvi prenos uz pomoć takozvanih linhof–veza, a iz zaječarskog regiona su od tog trenutka sve informacije blagovremeno stizale u beogradski studio i bile emitovane istog trenutka.
U ovom kratkom prilogu o arheološkoj prošlosti iz 1974. godine saznajemo o vrednom nalazu Venere u selu Braćevac kod Negotina a koji Narodni muzej “Zaječar” ima u svojoj zbirci. Mala statua veličine 10 centimetara potiče sa kraja II i početka III veka a čiji je autor još uvek bio neiskusan i pripadao je nekoj lokalnoj radionici.
Telefonski imenik Zaječara iz 1953. godine imao je 112 kontakata i bilo je moguće štampati ga na jednoj novinskoj stranici!
Leta 1961. Zaječar se plasirao među četiri grada u Srbiji sa najrazvijenijim kulturno-zabavnim životom, a specifično je bilo to da je to bilo leto „bez Radojke”, tj. bez tezgaroša i grupa radio pevača. Umesto toga, letnji program se oslonio na lokalne snage.
Septembra 1988. godine, na inicijativu Konferencije za društvenu aktivnost žena Fabrike kablova, održan je jedan od najmasovnijih protesta u novijoj istoriji Zaječara kao način borbe protiv sve većeg zagađenja životne sredine.
Kratak intervju iz 1967. godine donosi nam mladog Zorana Radmilovića koji se priseća svojih zaječarskih dana. U njegovom rečniku, nostalgija za Zaječarom zapravo je nostalgija za Kraljevicom, a ovaj mag komedije kod svojih zemljaka najviše je cenio nepresušni smisao za humor koji mu je služio kao stalna inspiracija.
Saradnja naučnika i seljaka bila je ključna za razvoj poljoprivrede u Timočkoj krajini. Zavod za poljoprivredna istraživanja osnovan je 1946. godine i ubrzo je postao centar naučno-istraživačkog rada u ovoj oblasti.
Kolektiv zaječarskog „Žitoprometa” preduzeo je više mera na otklanjanju nedostataka u snabdevanju grada hlebom.
Ova karikatura Stanislava Staše Spalajkovića iz 1954. godine na duhovit način ukazuje na dugu tradiciju poplava nakon kiše u centru Zaječara, a čiji ‘turistički potencijal’ nije iskorišćen ni 65 godina kasnije.
Slavimo lepotu požrtvovanog, samopregornog, uvek riskantnog i uvek humanog, napornog, gorkog i gordog ljudskog rada.
Fabrika porcelana 1968. godine započela saradnju sa Akademijom za primenjenu umetnost u Beogradu čiji su studenti imali mogućnost izrade diplomskih radova u ovoj zaječarskoj fabrici. Rezultati ove saradnje ubrzo su doneli željene inovacije i bili su pretvoreni u nagrade na jugoslovenskim i evropskim sajmovima.
U neka toplija vremena, tokom maja meseca, Skver je bio iscrtan kredom u hiljadu boja. Manifestacija “Mladi maj”, 1972.
Anketa iz 1952. godine fokusirala se na kvalitet života mladih Zaječaraca koji je u ovom slučaju značio pregled omiljenih filmova. Anketar M.M. bio je zadovoljan omladinskom pristupu filmu, njihovim „zdravim i pozitivnimˮ kriterijumima. Najomiljeniji film u tom trenutku bio je „Plamen i strelaˮ koji prikazuje borbu jednog naroda protiv ugnjetavanja.
Nakon okupacije, mnoge zgrade i institucije u Zaječaru bile su porušene, spaljene ili teško oštećene. Kako ovaj tekst iz 1956. godine kaže, u mnogim oblastima se moralo krenuti iz početka. Fokus nije bio na grandioznosti poduhvata, već na funkcionalnosti i stvarnim potrebama grada.
Za prihvatanje inovacija uvek treba vremena, te je tako prvi espreso aparat u Zaječaru početkom 1960-ih doživeo potpuni fijasko. Kako se ispostavilo, “građani naviknuti na kafu iz džezvica izbegavali su da piju kafu iz aparata.”
Iako danas masovne manifestacije proslave rođendana Druga Tita mnogima možda izgledaju komično, mnogi od onih koji su učestvovali na sletu još uvek pamte drugarice ili drugove sa kojima su izvodili piruete…
Mnogi Zaječarci ne znaju da je autor spomenika “Vešala” na Kraljevici Vladimir Veličković, naš proslavljeni slikar koji već decenijama živi i radi u Parizu. Spomenik je podignut na mestu gde su 1941. godine nemački okupatori obesili mlade komuniste.
U novootvorenoj prodavnici tekstilne robe „Samoizbor” 1961. godinei, „pored toga što se u njoj prodaje samo modna i kvalitetnija roba, potrošačima je omogućeno da neposredno mogu izabarati ono što žele da kupe. Roba je ovde pristupačna oku mušterije, on može prići do svakog komada i razgledati ga.”
Lektira za nedeljno popodne: U eri lažnih vesti, zanimljivo je videti da ni pre gotovo sto godina novine nisu bile imune na njih a sve zarad senzacije. Kako saznajemo, tek 1959. godine novinari su proverili događaj iz 1929. o kome je tadašnja „Politika” izvestila da je u okolini Zaječara pao meteor. Izgleda da je to sve bila šala lokalnog čobanina koji je praćkom gađao svadbenu povorku. A svatovi su bili sigurni da „su se kamenjem bacale ale, da je to rezultat mađija”.
Prvi semafori u Zaječaru postavljeni su 1966. godine na najprometnijoj raskrsnici u centru grada. Zanimljivo je da je sredstva za nabavku i postavljanje obezbedio Osiguravajući zavod iz svog fonda za preventivu, kako bi šanse za saobraćajne udese bile što manje.
Vampiri nikada nisu izlazili iz mode u našem kraju. U ovom kratkom prikazu iz 1954. saznajte kako su se Halovčani obračunali sa povampirenim Radulom, dok je anonimni pisac ovih redova preporučio gostujuću izložbu u Zaječaru „o sujeverju i zaostalosti” kao siguran vid borbe protiv vampirizma i sličnih pojava.
Početkom juna 1961. godine, drug Tito je po prvi put posetio Zaječar, a deo atmosfere prenosi nam ovaj prilog iz „Timoka.” Posebno je bio upečatljiv rastanak na železničkoj stanici, gde su ga ispratile radosne omladinke uz pesmu i šaljivi razgovor, a koje je pisac ovih redova ovekovečio u pravom poetskom zanosu.
Pod šifrom „Dubrovnik” naš sugrađanin u petoj deceniji, veoma situirani intelektualac sa komfornim stanom, tražio je šarmantnu, sa odgovarajućim normama ponašanja, saputnicu za letovanje u drugoj polovini avgusta 1987. Šta se desilo i kakav je kraj imala ova bajka možemo samo da nagađamo…
Kratka reportaža o letnjim danima provedenim na jazu, nekada omiljenom kupalištu na Timoku. Tih dana, hladio se ko je gde stigao, od lavora do lavaboa, a nama ostaje da se pitamo ko je bio Tika Cajles?
Novinski isečak iz 1976. godine donosi nam ovu zanimljivu fotografiju o tadašnjim savremenim tendencijama u zdravstvu. Kako saznajemo, sve donedavno je mentalni balans žitelja Timočke krajine postizan finim elektro-škovima.
Prvi tekst o članovima nekada najpoznatijeg zaječarskog r’n’r sastava „Zlatni prsti” objavljen davne 1968. godine. Tih kasnih šezdesetih, gitare su se uveliko svirale po celom gradu i ubrzo postale ono po čemu je Zaječar, pored piva, postao poznat. Ostalo je istorija.
Podsetimo se nekadašnjih alternativnih rashladnih uređaja zahvaljujući fotografiji Božidara Krstića. Kako saznajemo iz pratećeg teksta, „na izmaku zime, negotinski poslastičari, mesari i ugostitelji pohitali su da iz obližnjih kanala i bara sakupe što više ledenih santi, koje će preko leta koristiti za rashlađivanje svojih proizvoda. Do toplih dana i potreba za osvežavanjem, sante leda će stajati naslagane u dubokim jamama – zemunicama.”
U neka ne tako davna vremena, pre ulaska mobilnih telefona u naše živote i mogućnosti identifikacije poziva, mnogi su u svoje „grehove” iz mladosti upisali i šaljive razgovore sa nepoznatim sugrađanima. Ponekad su šale prelazile granicu, a na to nas podseća i ovaj kratki „Timokov” tekst iz 1968. kada su telefoni u domaćinstvima još uvek bili retkost.
Zabavljanje omladine uz ljudsku lobanju sa instaliranom sijalicom bila je vest koja je uzdrmala svakodnevicu Zaječaraca septembra 1972. godine. Čitava afera trajala je nekoliko dana, sve dok radnici SUP-a nisu preuzeli slučaj.
Industrijska klanica, hladnjača i fabrika konzervi „Timok” u Zaječaru treba ove godine da ostvari ukupan prihod od milijardu ipo dinara. Time će za osam odsto biti premašen nivo proizvodnje koji je perspektivnim planom razvoja privrede predviđen za 1961. godinu.
Krajem leta 1965. godine Sergije Lajković je na stranicama lista „Timok” pokrenuo veliku anketu o smrti letnjeg kulturnog života Timočke krajine. U nekoliko nastavaka, ispitivani su i saslušavani okrivljeni rukovodioci i svedoci – obični građani iz tri grada (Zaječar, Negotin i Kladovo) i sedam sela (Rgotina, Kovilovo, Zlokuće, Crnomasnica, Rogljevo, Smedovac i Rajac).
U intervjuu sa autorima urbanističkog plana Zaječara 1965.godine, Borkom Savićem i Dragoslavom Popovićem, saznajemo o budućem izgledu centra grada. Dosta planiranog je u međuvremenu i urađeno, dok je nažalost ideja o gradskom parku ostala nerealizovana i pola veka kasnije.
Tradicija se nastavlja, jedino se moda promenila: malo podsećanje kako su nekada izgledale vežbe vatrogasaca u Zaječaru. Događaj je 1978. godine zabeležio foto-reporter „Timoka“, Bajram Salijević, a vežba je ocenjena „kao veoma uspela“.
Godine 1833. u Srbiji svega tri penzionera, saznajemo iz “Timoka” iz 1954.
Slučajan susret Boška Krstića, foto-reportera “Timoka” i Mirka Milojevića na obroncima Stare planine 1961. godine, pretvorio se u kratak prilog o tome kako se radio slušao i tamo gde struje još uvek nije bilo. Kako se Šesti Gabar snalazio bez struje, saznajte ovde.
Ko su ti ljudi koji znaju da izvajaju od stakla ove čudesne stvarčice? Šta to oni rade s krhkim staklenim predmetima pre nego što ih pretvore u nešto što je – lepo? O njima je reč u ovoj reportaži o Fabrici šupljeg stakla u Zaječaru.
Godine 1952. kolektiv Radio Zaječara doneo „čudnu, a za neke čak i smešnu, odluku: da novinari odlože svoje olovke i pera, muzičari svoje instrumente, tehničari aparature i da se zajednički prihvate drugih, praktičnih „instrumenata“: lopate, ašova, mistrije itd. i – izgrade novu stanicu!“
“Timok” 1959. godine donosi praktična uputstva kako se pripremiti za predstojeću skijašku sezonu, uputstva koja danas polako prelaze u kategorijju zaboravljenih veština i znanja.
U tekstu objavljenom 1970. godine u zaječarskom „Timoku“, saznajemo da se „najluđa noć“ dočekivala sa dosta entuzijazma i veselja, dok su pioniri bili zaduženi za organizaciju dočeka. Tako su početak 1953. godine obeležili Deda Mraz i patuljci koji su pionirima delili poklone ispod velike ukrašene jelke na Skveru, „prekonoć „nikle“ iz betona.
Zaječarska tekstilna industrija „Timočanka“ organizuje ovih dana čitavu seriju modnih revija u hotelu „Putnik“ u Zaječaru. Modne revije imaju komercijalni karakter, jer su na njih pozvani predstavnici većih trgovinskih organizacija koje prodaju „Timočankine“ proizvode na domaćem i inostranom tržištu.
Leta 1968. godine Zaječar je posetio neobičan karavan – „Karavan slikara“. Kako saznajemo iz Timoka, „sedmoro likovnih umetnika izlagalo je svoje radova na trgovima, šetalištima, pred školama – za radnike, đake, slučajne prolaznike i ljubitelje slikarstva u šest komuna bivšeg zaječarskog sreza.“
Zaječarskog Gradskog grafičkog preduzeća više nema, a mi se prisećamo njegovih početaka i jednog od osnivača, Jovana Stanisavljevića, kojeg je „Timok“ intervjuisao pred penzionisanje 1968. godine. Naime, prve mašine partijske štamparije „Prvi maj“ dovezao je iz ruševina Slavonije 1945. godine dok su se još vodile borbe za oslobođenje, nakon čega ubrzo počinje da izlazi list „Naš život“.
Sada već tradicionalno, želimo vam srećan 8. mart uz prigodne poklone iz 1974. godine!
Tradicionalna gradska akcija „Svi na sneg“ u Zaječaru je 1976. godine, zbog obilja snežnih padavina i izvanrednih uslova, poprimila širi karakter i izmamila na padine Kraljevice mnoštvo takmičara i poklonika zimskih sportova.
Ovih dana, budite kao Vukadin Filipović, mašinovođa iz Zaječara, koji je, kako javlja “Timok” 1959. godine, “ubrao sa svog trogodišnjeg stabla plod limuna težak 840 grama”.
Podsećanje na vredne mlekare koji su, svojim ekološkim prevoznim sredstvima, godinama donosili litre svežeg mleka na kućne pragove mnogih Zaječaraca. Fotografija legendarnog Boška Krstića.
U ovom tekstu iz 1967. saznajemo više o promenama koje su usledile u tada već državnoj kafani „Deligrad“ koja je nakon toga postala „Hajduk Veljkov konak“. Kako bi se iskoristio njen turistički potencijal, pretvorena je u restoran tradicionalne hrane koji je uspešno radio decenijama nakon toga.
Rastanak od ove vremešne kafane njenog posetioca, penzionera Božidara Pavlovića inspirisao je da napiše baladu o „Dva brata“, iz koje prenosimo nekoliko stihova.
Da bi čovek mogao dati mišljenje o radu dvojice hirurga Državne bolnice u Zaječaru, dovoljno je da provede nekoliko dana tamo gde oni rade. Verujem da bi se tada složili sa mišljenjem jednog bolesnika koji kaže: „Njihov rad ne može se platiti novcem.“
Da li vam se desilo da vam noću, na ulici ili pred kafanom, pred bioskopom ili na ulazu u neku salu – priđe neki goliždrav dečak, bled i uplašen, ispijena lica i da vas stidljivo i plašljivo zamoli: „Čiko, daj mi pet dinara… da kupim hleb…“?
Kožarsko-tekstilni kombinat nastao je udruživanjem bivših radnih organizacija Industrije „Standard“ i ZTI „Timočanka“ * Napori za prevazilaženje teškoća u bivšoj „Timočanki“ * Izgradnja novih fabrika i prekvalifikacija radnika iz takozvanog tehnološkog viška
Savet Centra za potrošače, Zavod za ekonomiku SRS i Privredna komora grada Beograda su, u konkurenciji mnogih poznatih fabrika trikotaže iz zemlje, prilikom testiranja i ocenjivanja kvaliteta trikotažne odeće za „Zlatnog pobednika Beograda 1975.“ proglasili i dečji pulover zaječarske „Timočanke“.