Dr Milan Bizjak, lekar Medicinskog centra:

ZAJEČARCI ČEKAJU GODOA

Kada je 1954. godine V. Popović na scenu Beogradskog dramskog pozorišta postavio delo Samjuela Beketa „ČEKAJUĆI GODOA”, komad je zabranjen za prikazivanje zbog – „antiteatralnih” koncepcija. Samo dve godine kasnije ovim delom je u Beogradu otvoren „Atelje 212”, teatar specijalizovan za avangardna dela pozorišne umetnosti. Uspeh je bio veliki i komad, sasvim neobičan u poređenju sa klasičnim delima dramske umetnosti, izveden je skoro sto puta. U njemu se gotovo cela radnja sastoji u tome što dve skitnice – Estragon i Vladimir – pod sasušenim drvetom (što predstavlja sav dekor) u dva čina čekajući misterioznog Godoa, čoveka koji nikada neće doći i koji treba da ih spasi od bezizlaznosti i mrtvila. Prikazujući očaj onih koji čekaju, na specijalan tragikomičan način (bez obzira na različita tumačenja krajnjih ideja ovog dela), Beket stvara komad kakav nismo naučili da gledamo.

Ovo interesantno delo u izvrsnoj interpretaciji ansambla „Atelje 212” bilo je ponuđeno za prikazivanje gradovima na području našeg sreza. Kulturno-prosvetna poslovnica sreza trebalo je da ponudu prenese svim ustanovama zainteresovanim za kulturno-zabavni život u opštinskim centrima. Naša publika, čiji je ukus, zahvaljujući radu Narodnog pozorišta u Zaječaru, odavno prevazišao „Đida” i „Zonu Zamfirovu”, mogla bi sa uživanjem da gleda ovo delo. Pored „Godoa” ponuđen je niz pozorišnih bisera koji su proslavili „Atelje 212” (pomenimo samo „Rekvijem za kaluđericu” i „Iza zatvorenih vrata”). Svako od ovih dela predstavlja posebno obogaćenje ličnosti gledaoca. Na žalost, u Zaječaru nismo dočekali da vidimo „Godoa”. Da li su u pitanju bila nedovoljna finansijska sredstva (za kulturni život je obično uvek malo finansija, mada ponuđena gostovanja nisu bila papreno skupa) ili su, po rečima Borisa Jovanovića, „rukovodioci kulturno-prosvetnih institucija nedovoljno spremni i kvalifikovani za posao koji obavljaju”, ili je u pitanju i jedno i drugo, tek – svesno ili nesvesno bili smo prinuđeni da osiromašimo naš kulturno-zabavni život.

Na pragu je nova sezona. Hoćemo li u njoj biti bolje sreće? Nadajmo se da neće opet neko na sednici Skupštine opštine Zaječar da izjavi „da ne treba materijalno pomoći pozorište, jer ja, eto, ni jedanput nisam bio u njemu”. Nadamo se da takve i slične izjave neće biti usvojene, jer inače našem kulturno-zabavnom životu (podrazumevajući pod zabavom samo ono što obogaćuje čovekovu ličnost) ne ostaje ništa drugo nego da stvarno izvrši – samoubistvo.

Sava Dragišić, saradnik iz Kladova:

OPTUŽUJEM

U ime Kladovljana, u ime radnika iz fabričkih hala i kancelarija, u ime mladih i starih o p t u ž u j e m  Tebe koji si plaćen da brineš o kulturno-zabavnom životu nas – građana, Tebe koji si u ove vruće dane pobegao na more i prepustio nas kafani i ulici!

Optužujem Tebe koji si nas ostavio u društvu kreštavih glasova pevačica, koje ljuljajući kukovima, vrišteći i zadižući suknju izmamljuju teško zarađene hiljadarke!

Optužujem Tebe koji si zaboravio svoju dužnost, koji si učinio da kulturno-zabavni život u našem mestu postane – misaona imenica!

Sabro Mandal, upravnik Radničkog univerziteta:

IZVIŽDANI SKUPI ZABAVLJAČI

Tražimo vinovnike „toplotne smrti” kulturno-prosvetnog i zabavnog života u Negotinu, imenujte ih.

– Imali smo dobar plan. Posle adaptiranja letnje pozornice (1.350 sedišta) nastojali smo da dovedemo kvalitetne zabavljače. Za skupe pare došli su nam makedonski pevači „Nasko Džorlev” i sastav električnih gitara Tomija Sovilja „Siluete” sa grupom „PKP” (bivši trio Santa Kruz). Mada je među publikom bilo najviše mladih, izvođači su  i z v i ž d a n i. Da je letnja pozornica ranije bila završena, mogli bismo da razvijemo intenzivniju kulturno-zabavnu delatnost. Dosta teškoća imali smo i zbog toga što Kulturno-prosvetna poslovnica sreza nije sarađivala sa nama. Čini mi se, sem toga, da ozbiljniji, stariji ljudi nerado izlaze iz kuća. Privlače ih televizor i – navike.

ŠTA PREDLAŽETE?

– U svakom slučaju, ne može se zadovoljiti svačiji ukus. U planu nam je da dovedemo još jednu grupu zabavljača. Želeli bismo da ansambl zaječarskog Narodnog pozorišta češće bude naš gost, da nas i amateri koji žive u gradu podsete na svoje postojanje…

Miodrag Petković, direktor bioskopa:

PRILIKA ZA AMATERE

Ko je kriv za „toplotnu” smrt kulture, prosvete i zabave u Zaječaru?

– Pre svega – odsustvo Kulturno-prosvetne zajednice i nedostatak plana za odvijanje kulturno-zabavnog života.

I šta sada?

– Angažovati a m a t e r e:  ansamble, kulturno-umetničko društvo „Brković Crni”, studente, omladinu…

Uzgred, jeste li koristili godišnji odmor?

– Jesam, delimično.

Žarko Milošević, upravnik biblioteke:

MALO ENTUZIJASTA

Ko je kriv za „toplotnu” smrt kulture, prosvete, umetnosti i zabave?

– Naše loše navike. Upravo, nedostatak navika. Nema ni dovoljno stimulansa za razvoj kulture i prosvete. Malo je pravih entuzijasta. Uz sve to – nedostaju koordinacije među kulturno-prosvetnim institucijama. U biblioteci broj čitalaca je prilično opao (u martu je pročitano 8.485, u julu – 3.859 knjiga), ali to je stoga što skoro nismo nabavljali nove knjige. Biblioteka radi svakodnevno dvokratno, sem nedeljom popodne.

Uzgred, jeste li koristili godišnji odmor?

– Polovinu sam iskoristio od 12. do 26. jula.

Jelena Jovanović, prosvetni radnik:

„UBICE” SU MEĐU NAMA

Neko gleda televizijski program, neko posećuje bioskop, neko ide u pozorište (ako glumci nisu na odmoru). A mladi? Čini mi se, i ne samo meni, da u Zaječaru ima sasvim malo uslova za pravu zabavu i razonodu omladine. O kulturi, prosveti i umetnosti i da ne govorimo…

Nije nam drago kada vidimo mladiće i devojke u kafanama, a ne pitamo se: kuda će? Kudimo šund na sva usta, a ne nalazimo puteve da pravu knjigu približimo mladom čitaocu. Književne večeri, šta to beše?

„Ubice” kulture i zabave? Vidim ih svuda oko sebe. Svi smo „ubice” na ovaj ili onaj način…

Slavko Cakić, saradnik iz Rajca:

INICIJATIVA

Za dosadne seoske dane smatram da su najviše krivi – omladinci i prosvetni radnici. Iz razgovora sa meštanima nekih sela (Kovilovo, Zlokuće, Crnomasnica, Rogljevo i Smedovac) saznao sam da interesovanja i uslova za kulturno-zabavni život ima, ali nema – i n i c i j a t i v e. Ovu tvrdnju potkrepiću samo jednim primerom. Prošle godine Rajčani su imali zaista lepu zabavu zahvaljujući svom kulturno-umetničkom društvu „Momčilo Ranković”. Skoro svi prosvetni radnici učestvovali su u priredbama. Programom je obuhvaćena većina amatera iz redova poljoprivrednika. Obiđena su mnoga sela u srezu… Međutim, društvo je aktivno radilo do odlaska bivšeg upravnika rajačke zadruge, koji je pokretao sve akcije.

Ne treba zaboraviti da u selima Negotinske krajine ima odličnih folklorista-poljoprivrednika, naročito u vlaškim selima. Za vlaške narodne igre nedavno su se interesovale i neke inostrane filmske kompanije. A mi?

Zatim, skoro u svakom negotinskom selu postoji dom kulture koji najčešće služi kao – magacin poljoprivrednih proizvoda. Smatram, a tako misli velika većina meštana, da bi ove domove valjalo koristiti u svrhe za koje su namenjeni.

S. Stojković, službenik:

FINANSIRANJE AKTIVNOSTI

Kulturno-prosvetni i zabavni život, neosporno, ne mogu da žive i da se razvijaju bez novca. A kako se obično daju pare za kulturu, za obrazovanje, za zabavu?

Iz kase se uzme određena suma i da se rukovodiocu kulturne institucije.

– Evo ti, pa radi.

Rukovodilac uzme novac, preračuna snage kojima raspolaže, uporedi sredstva sa mogućnostima, potrebama i planovima i počne da radi koliko može i koliko misli da je dovoljno. S vremena na vreme podnese izveštaj o aktivnosti…

A zašto se scena koji sam opisao ne bi odvijala ovako:

Kolektiv napravi detaljan program delatnosti ustanove i obračuna sredstva za njegovo izvršenje. Plan se dostavi ljudima koji odobravaju dotacije. Oni ga pregledaju i pročešljaju sa svih strana i kažu:

– Evo vam toliko para za obavljanje ovih delatnosti. Međutim, za te i te poslove ne možemo da vam damo ništa i vi niste obavezni da ih obavljate.

Onda bi bila jasna situacija. Novac bi se davao za određen, tačno definisan, merljiv posao, a ne „od oka” ustanovi ili grupi ljudi koji rad  k a k o, k a d a  i  k o l i k o  m o g u.

Branko Nikolić, tehničar:

„MALI MIKROFON” U PREDUZEĆU

Omladina je, uglavnom, kriva što preko leta sve zamre u Zaječaru. A mladima je baš najpotrebniji kulturno-zabavni život.

Lepo je organizovati dolazak grupa pevača, ali su one skupe i često nekvalitetne. Nikako mi nije jasno gde su domaće snage, amateri…

Svake godine priređuje se takmičenje sela „Mali mikrofon”. Zašto se i između preduzeća u gradu ne bi sprovelo slično takmičenje? Radnim ljudima pružila bi se prilika da pokažu šta znaju i umeju i da se jevtino i korisno razonode.

V. Spasić, službenik:

A, B, V DEFEKTI

U našim školama pretežno se nastoji da učenici steknu određen fond znanja. Prošao sam kroz razne škole, završio fakultet i svuda nailazio na istu pojavu: prosvetni radnik ispredaje lekciju, eventualno upita da li je sve jasno ili traži da neki učenik ponovi određeno gradivo i – posao je završen. Dnevnik se zatvara, odlazi se na ručak čistih ruku.

A da li je to onaj pravi, istinski, suštinski rad nastavnika? Da li profesori smeju da se zadovolje lekcijom koju su uneli u glave svojih učenika? Da li društvo može da da prelaznu ocenu ovakvom poslu?

Ne. Po mom mišljenju, uloga prosvetnog radnika u školi jeste da bude – vaspitač, pedagog, a tek onda – čovek koji predaje i ispituje.

Znam jednog nastavnika u Zaječaru koji je veoma popularan među učenicima. Spreman je da im ponudi cigarete, da popije sa njima u kafani. Na času voli da ispriča pregršt viceva. Ponekad uđe u učionicu zevajući, izvadi kesicu sa šećerom i kaže:

– Danas ne mogu da predajem. Pijančili smo do jutros u 3 sata…

Živojin Marjanović, student:

STIMULACIJA PRE SVEGA

Kakvo je Vaše mišljenje o „toplotnoj” smrti kulturno-zabavnog života u Zaječaru?

– Uobličavajući dramu uspomena kada je kulturno-zabavni život u našem gradu egzistirao impresivnošću, publikovanje rđavog iskustva sadašnjih dana posledica je neenergičnijeg napora odgovarajućih organa da manifestacije leta otrgnu iz zbira slučajnih okolnosti. Nekadašnja volja, spremnost i entuzijazam ljudi da se angažuju na aspektima koji nas dimenzionalno obuhvataju zamenjeni su tematskim okvirom improvizacije usled nedostataka materijalnih mogućnosti komune.

Šta predlažete?

– Mišljenja sam da je neophodno preduzeti preventivne mere u nekom vidu stimulacije, kako na materijalnom tako i na intuitivnom polju, zadržavajući istovremeno puno karakter autentičnosti pitanja.

ZAŠTO EKRANOM JAŠU KAUBOJI I VITEZOVI

Film danas ima brojnu publiku. Film je postao moćno vaspitno-obrazovno sredstvo. Naravno, dobar film.

Za sedam meseci bioskopske predstave u sreskom gradu okupile su 167 hiljada gledalaca.

Zašto u Zaječaru na ekranima dva bioskopa ima malo kvalitetnih filmova? To je pitanje koje smo imali u džepu kada smo pošli na razgovor sa direktorom Preduzeća za prikazivanje filmova Miodragom Petkovićem.

Da počnemo od repertoara…

– Zbog storniranja 25 filmova koje su učinili distributeri nismo mogli u potpunosti da ostvarimo naš repertoar. Inače, od 210 filmova koje prikazujemo ove godine samo su 22 reprize, koje dajemo uz slabije ruske filmove… Pri sastavljanju repertoara trudimo se da podjednako obuhvatimo i drame i stvarno umetničke filmove uz storije lakšeg žanra. Pored toga, vodimo računa da filmove tako rasporedimo da svi ljubitelji ove umetnosti budu zadovoljni.

Da li je po Vama repertoar zadovoljavajući, prosečan ili ispod proseka i zašto?

– Repertoar je prosečno dobar, s obzirom na teškoće koje imamo oko nabavke filmova. Distributeri otkupljuju onakav profil filmova kakav i mi prikazujemo. Kinoteka je prestala da bude gost zaječarskih ekrana zato što se za njene filmove plaća 90 procenata od zarade, a to se preduzeću nikako ne isplati. Ukoliko budu izmenjeni uslovi davanja, odlični Kinotekini filmovi biće prikazivani jednom nedeljno i našoj publici.

Utiču li gledaoci na repertoarsku politiku?

– Oni, najviše je školaraca, u filmu pre svega traže zabavu, pa onda nešto više. A evo kako to praktično izgleda. Odlični japanski „Krvavi presto” za tri dana videla su 1.253 posetioca, solidan domaći film „Prometej sa ostrva Viševice” 324, takođe za tri dana. Američki vestern „Poslednji viz iz Gan Hila” četiri dana je punio salu i okupio – 4.088 gledalaca. Takvih primera ima koliko hoćete.

Kada se ovome doda finansijski efekt…

– Onda je situacija još jasnija. Od stodinarke za prodatu ulaznicu Preduzeću za prikazivanje filmova ostaje samo – 27 dinara. Sve ostalo ide na razne doprinose.

Šta je sa kinofikacijom sela?

– Zasad je nedovoljno regulisana. Vražogrnac, Veliki Izvor i Vratarnica imaju stalne bioskope i tri filmska dana nedeljno. Ostalih 16 sela obilazimo pokretnom kino-aparaturom.

U planu je?…

– … Izgradnja nove bioskopske sale postaje neminovna potreba. Za bolje „pokrivanje” sela kino-programom treba nam još jedan čovek i jedna aparatura… Zašto se Opština ne odrekne 5 odsto poreza kada su sva istorodna preduzeća u srezu oslobođena ovog izdatka. Uzgred, prvo što ćemo nastojati da obezbedimo za vernu publiku su najbolji filmovi sa ovogodišnjeg festivala u Puli: „Tri”, „Inspektor”, „Gorki deo reke”, „Provereno, min njet.”

STO MINUTA S UPRAVNIKOM NARODNOG MUZEJA U ZAJEČARU: ISTORIJA NA VISOKOM NIVOU

Gost iz Poljske arheolog klasičar dr Bogdan Rutkovski zadivljeno je zastajao pred eksponatima iz praistorije, antičkog i gamzigradskog perioda i u odeljenju etnografske građe, zapitkivao za svaki predmet i svoja zapažanja izražavao kratkim rečenicama pohvale:

– Ja zelo zadovoljan… Ovaj muzej najbolji koji sam obišao posle Beograda… Lepo, moderno, interesno…

Sedimo u kancelariji upravnika Narodnog muzeja u Zaječaru Vekoslava Popovića i razgovaramo o radu ove ustanove, upravo o akcijama koje se realizuju ili su pred početkom.

– Slični su utisci svih naučnih radnika i ostalih gostiju kada pregledaju naš muzej. Oni iskreno hvale organizaciju rada i nivo izložbenih odeljenja – kaže upravnik Popović.

A ipak, u gradu se pričaju pošalice o tome kako je iz Narodnog muzeja „nestala” tematska izložba koja prikazuje narodnooslobodilačku borbu u ovim krajevima. Šta kažete na to?

– Dokoni ljudi svašta pričaju. Mi nikako ne smemo danas, više od dve decenije posle oslobođenja, da se zadovoljimo improvizacijom, bilo kakvim prezentiranjem materijala iz narodne revolucije. Stoga smo odeljenje NOB-a, koje je imalo puno nedostataka, uklonili i živo smo preokupirani pripremanjem stalne izložbe narodnooslobodilačkog pokreta u Timoku i Krajini. Materijale ćemo izložiti na najsavremeniji način. Kao osnovni hronološki vodič služi nam Bosiljčićeva knjiga „Istočna Srbija”. Pored našeg materijala koristićemo i foto-kopije iz Vojnog muzeja u Beogradu i Narodnog muzeja u Nišu. Biće funkcionalno upotrebljeni snimci sa terena, foto-montaže, magnetofonom zapisane reči ratnih komandanata… Za realizovanje ovog obimnog zadatka obezbeđena su sredstva, ali ne i prostorije.

Na Gamzigradskom kastrumu bilo je „mirno” ove godine?

– Radovi nisu nastavljeni, jer nije bilo novca. Ovih dana najzad smo dobili obećanje od Republičkog fonda za unapređenje kulturne delatnosti da će nam posle 6. septembra staviti sredstva na raspolaganje. Očekujemo da će i Skupština sreza ispuniti svoju obavezu. Onda ćemo krenuti puno parom na rekonstrukciju kapije i ostale građevinske radove…

Predah ste iskoristili za?…

– … Rad na terenu na obradi niza insteresantnih tema. Posebno smo angažovani nekropolama u Timoku i Krajini; rekognosciran je teren u nekoliko sela (dva su terena izdvojena za sondanu obradu) u potrazi za rusaliskim grobištima. U planu nam je naučna obrada ispirališta zlata, pojave Kosovaca u ovim krajevima, organizovanje izložbe „Zaječar juče, danas i sutra”, izrada suvenira, izdavanje razglednica u zajednici sa negotinskim Turističkim biroom…

Ko su posetioci ovog muzeja?

– Učenici najviše, đačke ekskurzije (manje ih je nego ranije). Vojnici su nam nekako najdraži gosti; za njih u odeljenjima držimo predavanja, vodimo razgovore o onome što ih posebno zanima… Praksa je da naši kustosi živom reči objašnjavaju posetiocima izložene predmete i epohu iz koje potiču. Među stalnom publikom ove ustanove je dosta železničara, zidarskih radnika i meštana iz sela gde ima lokaliteta i gde smo stvorili dobar kontakt i saradnju sa ljudima. Na posetioca najsnažniji utisak ostavlja naše nastojanje da mu prikažemo predmete i ambijente svakodnevnog života ljudi raznih epoha.