Gledalaca je uvek bilo i biće ih, ali on je izgleda, eto, tražio onoga među njima koji će mu omogućiti da iole dostojno proživi taj svoj smešno blesavi život. Nije to našao – do danas. Znam da će se sad odmah naći neki mudroser koji će me obavestiti da ono »do danas« ne stoji. Pokušaću da ga ubedim da je to tako, baš tako! Današnjem glumcu doduše daju da jede iz ruke; u glumce se ne beži, čak roditelji u šašavoj nadi da se tu dobro zaradi guraju svoja čeda u taj posao; glumci se čak i žene pristojnim devojkama, mada ipak radije glumicama; glumice su kurve eventualno do svoje tridesete godine, posle ih ionako tretiraju samo kao umetnice. Dosta se, dakle, toga izmenilo za ovih dve hiljade godina, sem straha koji je iskonski. Ostao je taj pusti, sad već teško objašnjivi strah, strepnja koja glumca čini nižim bićem.

A hoće glumac, hoće! Hoće da bude i hrabar i dostojanstven, i superioran katkad, hoće i želi to više čak i od svog umetničkog uspeha (ili mu se tako čini), pokušava da se prikaže ravnopravnim, značajnim, hoće i da podvikne, da raspravlja, da odluči ponešto, ali sve je to ono njegovo nesvesno ja, onaj jači, glavni deo njegove ličnosti — gluma, iliti prikazivanje onakvim kakvim nisi, a hteo bi, o kako bi hteo! U osnovi, u temelju, u krovu i okolo te trošne zgrade leži pusti strah. Strah od juče za koje nisi siguran da li je bilo dobro, strah od sutra, koje mimo ostalih, normalnih ljudi, čekaš sa zebnjom: hoćeš li biti u stanju da ono juče ponoviš. Strah od neuspeha, strah od uspeha, užas od nesposobnosti da odeliš jedno od drugoga.

A ko nas to plaši? Naravno, prvo mi sami sebe, a potom ostale strukture, da upotrebim tu neuhvatljivu reč mlađih političara. Strukture koje odlučuju, koje drže snagu i moć. Snagu, zahvaljujući našoj nevelikoj pameti, i moć zahvaljujući našem strahu. A rešenje je vrlo jednostavno, na dohvat ruke, iza kuće takoreći. Trebalo bi samo reći – neću više tako. Svega tri reči, neizgovorene ili zaturene negde za ovih 2000 godina. I možda još dve – marš tamo. Znači, ukupno pet reči. Koliko i kako treba stisnuti dupe za tako nešto, zna samo onaj koji je tako nešto ikad pomislio da kaže, bio na ivici toga, na vrh jezika mu bilo, samo što nije lanuo, da ga nešto važno i neminovno nije sprečilo sasuo bi, itd. Normalno da to nije učinio, ali bar zna kako mu je bilo. Strukture to znaju i osmehuju se čak i bez zluradosti, tu i tamo čak i sa simpatijama; ko bi se ozbiljno i dugo ljutio na decu. Strukture su stabilne i večite, mi smo prolazni, jednostavni. Kao takav, efemeran (izraz pozorišnih kritičara) i nastavljam, eto, ovo nevoljno razmišljanje. Pokušavam, naime, ove noći s kraja ’82. godine da prestanem da se plašim, naravno, koliko mi to moj strah dozvoli. Da uđem u novu godinu miropomazan. Odlučio sam da se ne bojim više ljudi, već samo Boga, za svaki slučaj.

I eto, ja od ovog časa ne strepim više. Ne plašim se svojih pretpostavljenih, svojih roditelja, svojih SIZ-ova, svojih načelnika, direktora, svojih kritičara, svojih sudija, svojih ocenjivača, potcenjivača. Jednostavno, nije mi više stalo! Valja mi verovati na reč, kad već ja sam sebi ne verujem. Pa zato neka se nose strukture; neka se nose pretpostavljeni, prečesto sam ih uhvatio u laži a da nisu ni trepnuli na to: neka se nose SIZ-ovi, njima je bolje bez nas, neka se nose kritičari, sudije, ocenjivači i drugi, oni ionako mrze to što rade, oni ionako nemaju mnogo vremena, obaveštenosti i stručnosti za taj moj smešni poslić koji se zove pozorište, taj skrajnuti fenomen, koji sebi skromno prisvaja naziv jedne od najstarijih kulturnih disciplina tokom milenijuma. Neka se nose, potom, telefoni (mnoga predstava je skinuta baš telefonom); neka se nosi TV, skupa mi je pretplata i gubi mi se boja; i radio (još uvek ne mogu da verujem da nema malih ljudi unutra), i novine, jer me plaše i kao umetnika i kao čoveka.

Neka se nose… No moje vreme hrabrosti već je isteklo, kao što sam i očekivao, pa bih da prekinem i da se izvinim, ako je nekako moguće! Šta mi je to trebalo, ne znam šta drugo da kažem. Ne nađite se uvređeni, šalio sam se, majke mi!

Vaš uvek i do kraja Zoran Radmilović.